“Filip je imao deset godina kada je došao u letnji kamp, a stigao je sa dosta “prtljaga”. Odrastao je uz oca alkoholičara koji je često zlostavljao njegovu mamu fizički i psihički.
Filip ima 12 godina stariju sestru koja je poprilično povučena i tiha, i jako vešta u izigravanju nevidljivosti, kao i većina dece koja odrastu u takvoj sredini. Za razliku od sestre Filip je postao dete koje je pravi odraz tatinih i maminih svađa i besa.
Pretrpeo je i propatio zbog mnogo toga. Njegovo ponašanje je dobilo oznake kao ADD, LD, poremećaj ponašanja… Konstatno je upadao u tuče u školi i davani su mu razni lekovi od Ritalina do Prozak-a.
Ono što smo videli na Filipu kad je došao u kamp je dečak koji nije mogao ljudima da pogleda u oči, pognutih ramena, ljutitog izgleda. Ukratko izgledao je kao pretučen dečak.
Prvog dana kampa, Filip je upao u tuču.
Zadivljujuće! Za deset sekundi je dobio natečenu donju usnu za pokazivanje. To je bilo idealno, jer je to odražavalo ono što on oseća iznutra.
Prvih nekoliko dana je bilo teško dopreti do Filipa, kao što možete i da zamislite. Na distanci, odbojan, izolovan od druge dece. Vremenom je počeo da nam veruje. Trećeg dana smo uspeli da komuniciramo sa njim.
Filip je govorio o svom ocu, zlostavljanju, strahovima, besu, i tugi. Počeo je da plače i njegov plač se polako pretvarao u jecanje, koje je odražavalo njegov dubok bol i tugu koje je zadržavao godinama.
Nakon tog razgovora Filip je bio drugačiji. Pojavio se osmeh na njegovom licu, stvarao je kontakt očima, i više se igrao sa drugom decom. Dozvolio je starijem savetniku da se druži sa njim. Jednostavno, Filip je oživeo.
Bilo je divno posmatrati Filipa kako napušta svoju ljušturu i postaje svoj čovek. Bio je naše najveće čudo te nedelje.
Popodne uoči dana kad su roditelji trebali da dođu po njega, Filip je opet upao u tuču. Takvo ponašanje nije pokazao od prvog dana, iako je uobičajeno da se deca u kampu osete anksiozno dan pre nego što roditelji treba da stignu. Neka deca postanu anksiozna jer se vraćaju u nezdravu sredinu, neka jer se razdvajaju od prijatelja sa kojima su se toliko zbližili.
Pozvao sam Filipa u šetnju. Dok smo se šetali, rekao sam mu koliko se ponosim njime, i onim šta je postigao te nedelje, koliko se otvorio i pokazao svoju ranjivost… U tom trenutku prelepi leptir je leteo oko nas i na kraju se spustio tačno ispred nas, tako da smo zastali na trenutak da mu se divimo. Rekao sam Filipu da je divno što je leptir baš tu sleteo, jer u narodnom Američkom folkloru, postoji verovanje da kad ti leptir preseče put, to simbolizuje da se osoba preobrazila ili da će se preobraziti (kao što se gusenica pretvara u leptira). Tako da me je leptir podržao u mom govoru koliko se on promenio. Filip me je pogledao starim, obeshrabrenim pogledom, i upitao: “Šta ako leptir nije ovde zbog mene? Možda je ovde zbog tebe?”
To je bio šok za mene. Moj mozak je ubrzano pokušavao da nađe adekvatan odgovor, ali pre nego što sam uspeo da ga smislim, odgovor univerzuma je stigao, kao po običaju. Leptir je odleteo, zatim je opet leteo oko nas, da bi na kraju sleteo na Filipovu majicu, tačno kod njegovog srca. Nijedna reč nije bila izgovorena, nije bilo potrebe. Ali nikada neću zaboraviti dečakov pogled u tom trenutku. Čista radost i nada. Nada da će on biti drugačiji, nada da će njegov budući život biti drugačiji. Činilo se kao da je u tom trenutku usvojio sve lekcije koje je učio protekle nedelje.
Nekad se brinem o kamperima kao što je Filip, o njihovom povratku kući, o okruženju koje ih očekuje, okruženje koje ne zaslužuju. Ali imam nade, da su ti magični momenti kreirani radom naše grupe, i magični leptir napravili mesta u njegovom srcu kako bi mogao da se vrati u te trenutke kada mu je teško, i da će se setiti koliko je voljen.”
Dr Tim Jordan
