Da li je soja bolja od mesa?

Zabluda je da soju jedu samo vegeterijanci, budući da se ona krije u mnogim proizvodima. Da li je korisna ili štetna? Soja može da se nađe u većini današnjih prerađevina. Uzgaja se širom sveta, a za upotrebu se priprema tako što se iz nje ekstrahuje uje, dok se čvrsti deo preradi tako da zadrži čist protein.
Sve do osamdesetih godina prošlog veka smatrana je “super hranom”, budući da su američke kompanije promovisale sojin protein kao lek za simptome menopauze, jače kosti i sredstvom za prevenciju raka dojke, debelog creva i prostate. Ove tvrdnje uglavnom su bazirane na istraživanja koja su sponzorisali upravo proizvođači. Tako se na primer, dugovečnost naroda Azije tumačila time što oni konzumiraju više soje.
Međutim, njene vrline naučnici su počeli da preispituju. Tako je studija iz 2006. opovrgla tvrdnje o njenoj korisnosti za srce, kao i smanjenje valunga kod žena u menopauzi. Takođe, istraživanje sprovedeno u Opštoj bolnici u Masačusetsu 2008. u kom su muškarci koristili niz proizvoda od soje, pokazalo je da utiče na smanjenje koncentracije spermatozoida u spermi.
Iako nema sumnje da na kratke staze soja ne može biti štetna po organizam, još neka ispitivanja dovela su u sumnju ljubitelje proizvoda od ove biljke. Naime, zrna soje prirodno bivaju izložena toksinima, kakva je fitinska kiselina koja smanjuje mogućnost apsorpcije korisnih materija iz hrane, poput gvožća i cinka. Ovi toksini nalaze se i u drugim vrstama hrane, ali u znatno nižem nivou. Prerađivanjem se smanjuju ti toksini, ali tragovi ostaju.
Uz to, soja sadrži izoflavone, moćne sastojke biljaka koji podražavaju ženski hormon estrogen. Neki naučnici smatraju da previše soje može tako poremetiti hormonski balans. Tako je 2003. britanski Komitet o toksičnosti predstavio tri grupe koje ne bi trebalo da koriste veće količine soje: bebe, ljudi koji imaju poremećaj sa radom tiroidne žlezde i žene sa dijagnozom raka dojke.
Međutim, industrijska priroda proizvodnje sojinog proteina, takođe je sporna. Iako su neki proizvodi od soje, poput tofua, miso supe, mleka i jogurta od soje samo blago prerađena, čisti sojini proteini, ona vrsta koja se nalazi u gotovim obrocima od soje, obično se prave ispiranjem sojinog brašna u kiselini u aluminijumskim bazenima. To otvara mogućnost da aluminijum, koji je loš za mozak i nervni sistem, dospe u proizvod.
Još jedna potencijalna opasnost vreba iz hemijskog rastvarača heksana koji se koristi da izvuče ulje iz zrna soje. Poznato je da je otrovan za ljudski nervni sistem. Zašto onda azijski narodi nemaju nikakvih problema sa zdravljem, a koriste je kroz mnoge vekove? Oni poštuju vreme koje je potrebno za obradu sojinih zrna. Kada se ona fermentiše, zrna se potope u vodu i dodaju im se prirodne bakterije, kako bi podstakle fermentaciju. Tako se neutrališu i toksini iz zrnevlja.
Tradicionalno spremljena hrana od fermentisane soje, sasvim je drugačija od modernih sojinih proteina koji su proizvedeni brzom, ali hemijom bogatom metodom. Uz to, na Istoku je soja samo dodatna komponenta obroka, pa uz samo malo tofua, ide mnogo povrća i riba. Pošto se soja na Zapadu intenzivno koristi u ishrani tek tridesetak godina, treba je umereno i oprezno koristiti dok se o njenoj obilnoj upotrebi ne sazna više.
 
Izvor: B92