Disleksija: Problem čitanja

Postoji više vrsta ovih poremećaja, u zavisnosti od stepena izraženosti, a terapija se sprovodi u saradnji sa psihologom i logopedom.
Da bi de dete naučilo da čita i piše mora dobro da vidi, čuje, govori i ima razvijenu motoriku šake.
Ove veštine najčešće se razvijaju do otprilike desete godine kada se automatizuju, ali u slučajevima kada se to ne dogodi dolazi do poremećaja čitanja (disleksija) i pisanja (disgrafija i disortografija).
Disleksija je poremećaj prilikom učenja čitanja koji se manifestuje premeštanjem redosleda slova u reči, izostavljanjem ili dodavanjem slova. Dete koje pati od ovog poremećaja uglavnom zastaje pre nego što treba da pročita reč, ponavlja prvo slovo više puta, “secka” višesložne reči na slogove, odvojeno čita reč po reč i ne poštuje znakove interpunkcije. Osim toga, nepravilno diše tokom čitanja, a posle čitanja ne zna šta je pročitalo.
Disgrafija je poremećaj u savladavanju veštine pisanja prema pravopisnim pravilima, koja se vide u različitim greškama. Kako se pisanje poslednje razvija i moguće je naučiti ga jedino ako su se prethodne veštine i sposobnosti razvile kako treba, dete koje pati od disgrafije ne pravi razmake između slova, okreće slova na suprotnu stranu, meša ih… Poremećaj se ogleda i u neurednom rukopisu i loše postavljenim slovima u prostoru stranice.
Drugim rečima, kod dece sa ovim problemima nivo čitanja i pisanja niži je od očekivanog s obzirom na detetov uzrast i inteligenciju.
Dijagnostikovanje disleksije i disgrafije vrlo je složeno i podrazumeva neurološki, ORL, pregled sluha, ali i procenu intelektualnih sposobnosti, orijentacije, koordinacije, grafomotoričkih veština i sposobnosti auditivne i vizuelne percepcije. Postoji više vrsta ovog poremećaja, pa u zavisnosti od stepena izraženosti reč je o laganoj, izraženoj disgrafiji i agrafiji, odnosno potpunoj nesposobnosti pisanja.
Ako su greške koje se javljaju u pisanju posledica teškoća u izgovoru ili slušnom razlikovanju glasova, reč je o fonološkim disgrafijama. Vrlo je čest slučaj da dete ima i disleksiju i disgrafiju, ali se ova druga mnogo teže ispravlja.
Disgrafija ima mnogo oblika i mogu je izazvati spoljni uticaji na dete u razvoju, lošije kratkotrajno pamćenje, problemi u obradi reči i vizuelnoj percepciji, “greška” u radu moždanih hemisfera, ali može da bude i nasledna što je jako retko.
Naučnici ni danas nisu sigurni šta je glavni uzrok ovih poremećaja, niti imaju jedinstvenu teoriju zašto do njih dolazi.
Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu, a uglavnom se otkriva kada dete pođe u školu. Ipak, postoje simptomi koji već u ranom detinjstvu mogu da ukažu na pojavu disleksije i disgrafije, kao što su kašnjenje sa govorom, slabiji govorno-jezični razvoj, siromašan rečnik, agramatične rečenice (na primer, plavi nebo, pet dece…), nemogućnost da se seti neke reči, loša orijentacija, slaba motorika, nezainteresovanost za crtanje, brojeve i slova…
Kada se detetu dijagnostikuje disleksija ili disgrafija, terapija se sastoji iz poseta psihologu i logopedu, a cilj je da se poboljšaju veštine, unapredi grafomotorika, razumevanje teksta, umanji ili otkloni otpor prema čitanju.
Ukoliko primetite bilo šta što bi moglo da ukaže na ovaj poremećaj, treba što pre da se obratite stručnjaku, jer što se ranije otkrije poremećaj se i brže savladava. Detetu koje ima ovakve probleme potrebna je stručna pomoć, ali još više podrška roditelja i bliskih osoba, jer može da razvije strahove i loše odnose sa okolinom.
Dete koje ima disleksiju ili disfgrafiju nikada nemojte da kažnjavate ako izbegava čitanje i pisanje, niti mu govoriti da je lenjo ili bezobrazano. Kada vežbate nikada ga nemojte požurivati i gubiti strpljenje. Potrebna mu je pohvala za sve što dobro uradi, pa ga nagradite svaki put kad uspe. Otvoreno pričajte sa njim, hrabrite ga i pitajte šta ga muči, o čemu razmišlja, čega se plaši. O problemu pričajte i sa učiteljicom i školskim psihologom, uključite i osobe koje provode dosta vremena sa njim.
Kod logopeda se na osnovu simptoma i obavljenih pregleda određuje individualni plan za svako dete.
Jako je važno da roditelji učestvuju u terapiji, jer je ona vrlo kompleksna i uključuje različite vežbe govora, razlikovanja, pamćenja, analize i sinteze glasova, vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova…
Istraživanja su pokazala da se ovi poremećaji češće javljaju kod dečaka nego kod devojčica, kao i da je broj dece sa ovim problemima u porastu.
 
Izvor: B92