Jasmina Milašinović, specijalni pedagog, porodični psihoterapeut i rukovodilac preventivnog odseka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu. Radi kao koordinator i edukator u održavanju brojnih seminara za vladine i nevladine organizacije i institucije na temu bolesti zavisnosti, porodičnih odnosa, stresa, planiranja, implementacije i monitoringa projekata. Uspešno sprovodi projekat „Moguće je prekinuti“ u saradnji sa Udruženjem priređivača igara na sreću o kojem nas informiše u ovom intervjuu.
1. Kada neko postaje zavisnik od igara na sreću? Ko to obično prvi prepozna, sam zavisnik ili članovi porodice, bliže okruženje?
Pre svega potrebno je reći šta je to normalno kockanje, šta ga karakteriše : ono podrazumeva društveno prihvatljivo kockanje, osoba koja normalno kocka može da ograniči svoje gubitke i zaustavi se dok još dobija. Patološko kockanje karakteriše gubitak kontrole nad kockanjem, laganje o stepenu uključenosti u kockanje, zapostavljanje posla, stalni gubici, zaduživanje, krađa novca. Prema DSM-IV (APA 1994) klasifikaciji definisano je 10 kriterijuma koji odražavaju različite aspekte patološkog kockanja,pojedinac mora da ispuni barem pet od deset kriterijuma kao što su: preokupiranost kockanjem, povećanje količine novca kako bi se postiglo željeno uzbuđenje, neuspešno nastojanje da se kockanje kontroliše, uznemirenost ili razdražljivost kada se pokuša smanjiti ili prestati sa kockanjem, kockanje je način da se pobegn e od problema ili pokušaj da se prevaziđe loše raspoloženje, nakon gubitka novca na kockanju, osoba se često vraća narednog dana da povrati izgubljeno, laganje članova porodice i drugih o kockanju činjenje nezakonitih radnji, kao što su prevare, krađe i pronevere radi finansiranja kockanja poremećeni odnosi u porodici ili braku, ugrožen posao,karijera, obrazovanje ili druge mogućnosti napredovanja zbog kockanja, zavisnost od drugih koji daju novac za ublažavanje finansijske situacije uzrokovane kockanjem
Ko prvi prepozna problem ? Tu ne postoji pravilo ali možemo reći da je najčešće član porodice kao i bliže okruženje. Pogrešno bi bilo reći da se osobe koje suu problemu ne javljaju same, javljaju se i sami zavisnici.
2. Kako se leče osobe koje su zavisne od igara na sreću?
Porodice koje se javljaju na lečenje traže način kako da izađu iz problema, i najčešće su problem već pokušali da reše na neki svoj način koji nije dao očekivane rezultate. Prvo se otvara istorija bolesti i uzima anamneza, zatim se određuje način tretmana od koga će klijent i njegova porodica imati najviše koristi. Lečenje se organizuje kroz individualni i grupni rad, u okviru dispanzera i dnevne bolnice. Nekima može biti potrebno i hospitalno lečenje kada postoji ozbiljnija depresivna simptomatologija kao medikamentozna terapija. Radi se na apstinenciji od kockanja, uspostavljanje funkcionalnijih socijalnih relacija itd.
3. Učestovali ste u realizaciji projekta „Moguće je prekinuti“. Kakvo je stanje sa brojem zavisnika pre i posle ovog projekta?
Od početka realizacije programa možemo reći da se broj onih koji su potražili savet u cilju definisanja svojih sumnji na prisustvo problema sa kockanjem za sebe ili nekog svog člana porodice ili okruženja kao i onih koji su započeli lečenje je u porastu. Ovo smatramo direktnom posledicom započete saradnje na projektu sa UPIS-om. Osobe koje igraju igre na sreću su počele da razmišljaju o svojim aktivnostima da to može biti i problem pod određenim okolnostima. Počeli su da razmišljaju o tome da to može postati i bolest.
4. Koliko zaposlenih u objektima igara na sreću je završilo edukaciju u okviru ovog projekta, i kakva je bila njihova reakcija na istu?
Kroz obuku za prevntivno delovanje je do sada prošlo oko 2000 zaposlenih u kompanijama koje su članice udruženja. Saradnja ovim nije završena, svaki novi zaposleni u ovom udruženju će takođe proći obuku. Polaznici obuke su pokazali zainteresovanost za uzimanjem aktivnog učešća u preventivnim aktivnostima do toga da su i sami imali ideje šta bi se još moglo uraditi, šta još možemo zajedno.
5. Na regionalnoj konferenciji Priređivača igara na sreću u Sofiji prezentovali ste rezultate ovog projekta. Kako su reagovale komšije i da li je imaju slična iskustva (projekte) ?
Konferencija je bila u oktobru ove godine, predstavili smo naše rezultet i iskustva u radu počevši od toga kako je započeta saradnja, na inicijativu UPIS-a pa do toga kako smo radili, u čemu se sastojala obuka i rezultata u broju pacijenta koji su u porastu od trenutka započete sardnje. Ovim s mo želeli da prenesemo naše iskustvo u ovakvom prevetivnom radu kroz saradnju sa UPIS -om kao model, ideja, možda i za druge slične organizacije ukoliko to prepoznaju kao nešto korisno i dobro za njihov rad. Zapravo poziv na inicijativu i prilika da razmenjujemo informacije i iskustva u radu. Da li se ovakvi projketi rade i drugim zemljama u okruženju? Koliko je meni poznato ne, rade razne preventivne aktivnosti ali baš ovakvu organizovanu obuku ne.
6. Šta je danas hobi bivših zavisnika od igara na sreću? (šta im zamenjuje ranija pasija za igrama na sreću?)
Verovatno sve ono što može biti hobi osoba koje nemaju problem sa kockanjem. Ono na čemu se radi je da vode jedan potpuniji život u kome će tražiti zrelije načine za rešavanje svojih životnih teškoća, bolju komunikaciju i legalan način da se zaradi novac a da to ne bude kroz kockanje. Život u kome će bolje funkcionisati i biti zadovoljniji.
