Ona je žena od stila, profesionalac u poslu, majka, umetnik, novinar, urednik, ali pre svega kreator i to naš najpoznatiji, koji je uspeo jednim dobrim delom da promeni tokove svetske mode. Poznata je širom sveta i kako kaže jedva stiže da se odazove svim pozivima evropskih i svetskih modnih pista. Verovatno pogađate da se radi o Verici Rakočević, koja, verovali ili ne, odlično može obavljati i funkciju PR-a, bar nam je tako upečatljivo delovala na nedavno održanoj prezentaciji Elektrolux-ovih veš mašina budućnosti.
Međutim, mi se danas nećemo braviti ni modom, ni materijalima, ni belom tehnikom, već ćemo sa Vericom (uz šampanjac) popričati o tome kako ona koristi računar. Da li voli i da li prati nove tehnologije i u kom pravcu vidi budućnost IT industrije i uopšte tehnike, od koje danas (priznaje i ona) ne može da se pobegne i koja je tu sa nama iza svakog ugla. Mi smo iskoristili priliku da je pitamo i još neke zanimljive stvari, vezane za socijalne mreže i cyber komunikaciju, pa ukoliko želite da saznate šta Verica ima da kaže na ove teme ostanite sa nama i uz čašu šampanjca isčitajte redove koji slede.
Urban: Verice možete li nam reći koji je to prvi gedžet sa kojim je otpočelo vaše druženje sa novim tehnologijma?
Verica Rakočević: Moram da priznam da sam dugo bila protivnik računara, mobilnih telefona i svih uređaja koji su ljude udaljavali od nekog ličnog kontakta i direktne komunikacije. Međutim, vremenom sam shvatila da računari u mnogo čemu mogu da nam pomognu, naročito u poslu. Tako ja sada za svega nekoliko minuta mogu da pronađem na internetu materijale koji su mi potrebni za šivenje haljina ili da se informišem o aktuelnim trendovima. Tu je naravno i komunikacija sa prijateljima i poslovnim partnerima, ali i razmena podataka sa potencijalnim klijentima. Nekada mi je samo za proalaženje adekvatnih materijala trebalo po nekoliko nedelja, a sada zahvaljujući internetu taj problem se rešava za svega nekoliko sati.
Moj prvi pravi gedžet bio je mobilni telefon kod koga sam koristila samo dve funkcije – da zovem i da se javljam na pozive. Ovu spravicu sam nekako oduvek doživljavala kao uređaj kome je samo potrebno Yes and No i to je to. Čak i danas posle više od deset godina upotrebe mobilnog telefona retko šaljem poruke, uglavnom zovem ili me zovu. Situacija sa prvim računarom je bila mnogo bolnija u poređenju sa prvim telefonom. Kao što sam već napomenula dugo sam se odupirala njegovoj upotrebi u svakodnevnom životu, ali je vreme učinilo svoje. Sve je počelo da se menja u meni onog trenutka kada sam shvatila da svi oko mene koriste mail i razne druge aplikacije za komunikaciju, pa sam u više navrata crvenela kada bi mi neko zatražio mail ili rekao da odem na internet i pogledam neku kreaciju ili materijal.
Samo sam jednog dana ustala i rekla da to mora da se promeni i tako je u moj život ušao prvi PC. Sada verovatno mislite da ja pre tog kućnog računara nisam imala dodira sa PC-jem, međutim nije tako. Na poslu sam koristila računar, ali nisam bila dovoljno edukovana da bih otkrila sve prednosti koje on donosi. Kucanje u Wordu je tada bio moj naveći domet. Kasnije sam krenula na nekoliko kurseva, mnogo toga sam učila i u letu, a i moji najbliži su mi dosta pomogli da ovladam radom na računaru. Zapravo kod mene je priča sa učenjem išla kao sa jezikom – više puta sam ponavljala dok nisam ušla u štos, a neke stvari vam se i same kažu. Sada dosta toga znam da odradim bez potrebe da uključujem još nekog kao ispomoć, ali i dalje konstantno učim i stalno se upoznajem sa novim mogućnostima. Ponekad imam osećaj da je računar spravica koja nema šta ne može da odradi.
Urban: Primetili smo da vas često ima na socijalnim mrežama, naročito na veoma popularnom Facebook-u. Kako gledate na postojanje socijalnih mreža?
Verica Rakočević: Socijalne mreže su tvorevina novog doba i teško im se iko može odupreti, pa tako i ja. Kod njih se priča ponavlja kao i kod računara – dugo sam bila protivnik, da bih sada bila njihov zagovornik i svakodnevni konzument. Na Facebook-u koristim sve vidove komunikacija sa prijateljima i klijentima, čak i Poke (sa osmehom ovo izgovara Verica). Ponekad znam da provedem dosta vremena, a najveći deo posvetim komunikaciji sa fanovima i kreativnim ljudima. Mnogo ljudi sam upoznala preko Facebook-a i stalno dobijam predloge za različite vrste saradnja, što me jako raduje, jer to je nešto što me maksimalno ispunjava.
Pre nekoliko nedelja sam upoznala ženu koja fenomenalno plete i zamislite kolika je bila njena radost kada smo nas dve krenule u konverzaciju, on a prosto nije mogla da veruje da razgovara samnom i da ima tu mogućnost da mi se maksimalno otvori. Pored krativnih i dobrih osoba na Facebook-u ima i mnogo loših ljudi, ali za razliku od stvarnog života u cyber svetu njih prosto uklonite tako što kliknete na crveno x i oni su nestali, nisu više deo vašeg života – zar nisam u pravu? Opet sa druge strane nikakav virtuelni svet ne može da zameni kontakt uživo i emociju koja se tada javi, pa tako ja i dalje više volim da se družim i izlazim sa ljudima – to je ono pravo, to je ono što me maksimalno ispunjava!
Urban: U kom pravcu vidite budućnost socijalnih mreža?
Verica Rakočević: Kao što sve ima svoj početak, zenit i kraj, tako verujem da je to nešto što sigurno čeka i socijalne mreže. Setimo se samo hipi pokreta, koji je u vremenu kada je nastao promenio svet, a danas se samo priča o njemu kao istorijskom fenomenu. Socijalne mreže će biti potisnute od strane nekih drugih interesantnijih mreža, a kada će se to desiti možemo samo da nagađamo. U suštini njihov dalji razvoj će diktirati sam način (tempo) života i uopšte društvene i političke promene, koje su nezaobilazni faktori u svim segmentima naših života.
Urban: Preko Facebooka se držimo za ruke, jel to moguće?
Verica Rakočević: Naravno da je nemoguće i ponavljam da ništa ne može zameniti razgovor uživo i pogled oči u oči, ali cyber komunikacija vam može pomoći da steknete neku sliku o osobi sa kojom se dopisujete, a to ponekad može biti od presudnog značaja za opušteniji susret uživo. Ja sam tako u više navrata do sada imala prilike danima da razgovaram sa potencijalnim poslovnim partnerima koje nikada do tog trenutka nisam ni znala i kasniji susret uživo mi je mnogo lakše pao.
Urban: Za šta sve Verica koristi računar?
Verica Rakočević: Za sve i svašta, prosto rečeno. Od traženja poslovnih informacija, do komunikacije sa prijateljima, partnerima u poslu i poznanicima. Pretraga interneta je u ovom momentu meni od presudnog značaja, jer tako nalazim materijale i posmatram šta moje kolege u svetu rade. Internet je pravo carstvo informacija i zna da vas liši mnogih muka oko potrage. Zamislite da sada nema interneta, ja sigurna da bi se ljudi teško vratili na stare metode traženja po časopisima i juranjave po raznoraznim oglsima na radiju i televiziji. Retko kada računar koristim za zabavu, ali ima i tih momenata. Ponead pogledam neki film, a najčešće slušam muziku na računaru.
Urban: Gedžeti kao estetski detalji?
Verica Rakočević: Iako sam veliki esteta, gedžete ne posmatram kao bitne modne detalje, mada primećujem da ih sve više spajaju sa modernim kreatorima i modnim tokovima. Meni je bitno da moj računar meni obavi poslove, a da li lepo izgleda to mi je manje bitno. Nemojte me pogrešno shvatiti volim ja da vidim umetnički prstup tehnici, ali mi je mnogo bitnije kako to radi i da li meni završava posao. Moji najbliži su pak sušta suprotnost od mene, nima je bitno da im uređaj bude i lep i funkcionalan.
Urban: Apple kao fenomen i brend koji drži do stila i elegancije?
Verica Rakočević: Moja porodica je prosto opsednuta ovim brendom. I moja ćerka i moj zeta, a i njhova deca, a moji unuci, svi koriste Apple računare. To je brend koji je najdalje otišao u svetu novih tehnologija i verovatno jedini koji je odlično uspeo da spoji eleganciju, moderan dzajn i lakoću upotrebe. Ja se najviše divim njihovom dizajnu – ljudi koji tamo rade čini mi se da su i umetnici, a ne samo kreatori računara. Oni su dokaz da računari ne moraju biti samo obične mašine za obavljanje svakodnevnih poslova, već i nešto što može jako lepo da izgleda i što može da oplemeni kućno i radno okruženje i time ulepša vaš život.
Urban: I dalje crtate rukom ili ste ipak prešli na računar?
Verica Rakočević: U mom poslu nema mnogo crtanja, sve se svodi na rad sa materijalima i lutkom. Primećujem da dosta kretora koristi računar kao pomagalo, ali ja nisam osetila potrebu za njegovim uključivanjem. Papir, olovka i dobri materijali za mene su i dalje nešto nezamenljivo. Tu je naravno i osećaj pod prstima, koji monitor i slične naprave ne možgu zameniti. Svakako i navika čini svoje, a ja sam neko ko je prosto navikao da vlada materijalima u direktnom kontaktu. Između mene i odeće koju kreiram nema cyber kontakta i neće ga biti! To onda ne bih bila ja i verujem da moje kreacije onda ne bi imale dušu i odisale energijom koju sada imaju.
Urban: Šta bi Verica poručila čitaocima Urban magazina?
Verica Rakočević: Zadržite računar, ali deo sebe dajte ipak realnom svetu!
Urban: Verice bilo nam je zadovoljstvo da ovo kišno popodne provedemo u vašem društvu. Ne zamerite što smo poželeli mnogo toga da vas pitamo, ali sagovornik kao vi se retko sreće – tako otvoren i pristupačan.
Verica Rakočević: (sa osmehom na licu) Nema na čemu, uvek.
