Priča o istoriji čaja i korisnosti i zdravlju ove biljke govori o civilizaciji i nasleđu čije plodove danas umnogome koriste generacije u zemljama širom sveta. Domovinom drveća čaja smatra se Kina, u kojoj su građani provincije Sičuan vešto gajili i pili ovu lekovitu biljku.
Ta azijska zemlja stvorila je jedinstvenu kulturu i kult čaja pre više od 1.000 godina, dok je na evropski kontinent ovaj zdravi napitak stigao u 17. veku, sa prvim brodovima jedne holandske kompanije.
Čajevi predstavljaju mešavinu usitnjenih i neusitnjenih biljnih delova, a namenjeni su za unutrašnju i spoljašnju upotrebu. Svi listovi čaja, osim biljnih i voćnih, potiču od istog grma zimzelene biljke camelia sinesis. Kada je reč o vrstama čajeva, postoje dve i to pravi čaj, koji se dobija od biljke čaj, i biljni, koji se dobija mešavinom raznih lekovitih biljaka. Namena i karakter ove dve grupe je različita, jer pravi čaj sadrži u sebi kofein i koristi se kao stimulativno ili umirujuće sredstvo, dok se druga vrsta čaja u najvećoj meri konzumira kao lekovito sredstvo narodne medicine.
Postoje tri metode pripreme čaja i to su japanski, engleski i troprst način. Po prvoj metodi prokuvanu vodu bi trebalo preliti preko čaja i ostaviti da odstoji tri minuta. Engleski način kuvanja podrazumeva da na jednu šoljicu ide jedna mala kašika čaja, dok se po troprst metodi za svaku šolju ovog napitka uzima onoliko čaja koliko stane između palca, kažiprsta i srednjeg prsta.
Čaj ili čajni napitak obezbeđuju organizmu potrebne mikroelemente (minerale), koji dospevaju u telo unošenjem odgovarajuće količine prokuvane vode, koja lakše čisti organizam od toksina. Fenomen pijenja velikih količina prokuvane vode, bilo da je ona hladna ili topla, u vidu čaja poznat je u vrućim tropskim i suptropskim područjima, jer se time ublažavalo prekomerno znojenje i sprečavale su se razne zaraze. Voćni čajevi sadrže vitamine, posebno vitamin C, i mogu se piti i nezaslađeni.
„Čajanke“ u Engleskoj i Turskoj
Tradiciju popodnevnog ispijanja čaja u Engleskoj (afternoon tea) uvela je vojvotkinja Ana Marija od Bedforda, kojoj je pauza između doručka i večere, kao jedina dva obroka, bila predugačka. Posle toga, uveden je novi obrok koji se sastojao od ispijanja čaja uz serviranje malih sendviča ili kolačića. Od tada čajanke su počele da se organizuju u prirodi, salonima, i svim drugim pristupačnim i prijatnim mestima. Danas većina Engleza čaj pije sa mlekom, dok oni koji koriste limun nikako ga ne cede, već se isečen na kriške ubacuje u šoljicu čaja po želji.
Čaj je, s druge strane, glavni izvor kofeina za Turke. Priprema se na poseban način, a pije iz malih, providnih čaša, tako da može da se vidi tamnocrvena boja. Ispijanje napitka je veoma važan deo radnog dana i svako odbijanje poziva na turski čaj za Turke podrazumeva uvredu i nepoštovanje njihove tradicije kao načina života.