Trebalo mi je trideset pet godina da sretnem ljubav svog života. Zavoleo sam je posle samo nekoliko dana, a jedan nepromišljeni potez bio je dovoljan da je izgubim.
Pre nepuna dva meseca bio sam čovek čije samopouzdanje ništa nije moglo da poljulja. Hrabro sam stajao „obema nogama na zemlji“ šta god da se oko mene dešavalo, a taj osećaj samouverenosti bio je najjači u ženskom društvu. Nikada se nisam libio da priđem onoj koja mi se dopada i da joj jasno dam na znanje šta od nje želim. Kada bih to morao statistički da obradim, skor bi bio apsolutno u moju korist. Ne govorim ovo da bih se hvalio, već da bih objasnio da su čak i one koje su se u prvi mah prenemagale govoreći da sam prost, nevaspitan i bezobrazno direktan, posle kraćeg vremena ipak podlegle mom šarmu.
Vernost mi, priznajem, nikada nije bila jača strana, ali uvek sam vodio računa o tome da devojka ne sazna i da je na taj način ne povredim. Ako se to nekad desilo, nije bilo namerno. Ipak, „sedenje na dve stolice“ svojoj partnerki nikada nisam tolerisao i na prvu naznaku da je nekoj devojci nešto slično palo na pamet, vezu sam prekidao.
Uglavnom, da skratim: činjenica je da sam bio takav dok nisam upoznao Sanju, a onda se sve preokrenulo.
Vredelo je potrčati
Kao što sam spomenuo, devojke sam osvajao samouverenošću. Nijedna me za trideset i pet godina, koliko sam u januaru napunio, nije odbila. S tom mišlju i odlučnošću da smuvam to nepoznato, novo i anđeosko lice koračao sam do stola za kojim je sedela s drugaricom.
– Je l’ slobodno? – upitao sam sedajući na stolicu pored devojke za koju sam bio zainteresovan.
Jedva me je udostojila pogleda da bi svojoj drugarici rekla:
– Čitala sam nekom prilikom, ali sad ne mogu da se setim kako se nazivaju ljudi koji postavljaju pitanja a da pritom ne nameravaju da čuju odgovor, nego čine što im je drago.
Nisam sačekao da njena drugarica uzme „banku“, već sam odmah „utrčao“:
– Ne znam kako njih nazivaju, ali ja sam Boško. Pretpostavljam da si ti Anđela s obzirom na to da ti takvo ime baš pristaje.
Nekoliko puta kucnula je dugim, predivnim prstima po stolu uporno gledajući svoju drugaricu. Stekao sam utisak da se očima domunđavaju i to me je iznerviralo, ali nisam gubio prisebnost. Neprijatnu tišinu, u svakom slučaju, nisam želeo da trpim pa sam se ponovo oglasio:
– Možda ti delujem nadobudno i preterano samouvereno, ali to ne mogu da promenim.
– I ne treba – rekla je ne pogledavši me, i ponovo se obratila drugarici: – Ako hoćeš, sačekaj Ivanu, ja moram da idem.
Takav obrt nisam očekivao, a poslednje što sam želeo bilo je da informacije o devojci koja me je zainteresovala tražim od njene ljubomorne drugarice. Bilo mi je jasno ko sedi za tim stolom mnogo pre nego što sam im se pridružio, ipak sam imao dovoljno životnog iskustva da na prvu loptu procenim koga ženski rod smatra konkurencijom.
Ono što nisam mogao da procenim jeste kondicija devojke za koju sam se zainteresovao. Za nekoliko sekundi uspela je da mi odmakne pedesetak metara. Kako se razdaljina između nas povećavala, nije mi bilo druge nego da se žrtvujem i potrčim. Vredelo je biti i zadihan i crven jer kada sam se takav zaustavio pred njom, konačno me je pogledala a posle kraćeg skeniranja (od glave do pete) nasmešila mi se.
– Negde sam pročitala da ljudi u ozbiljnim godinama ne bi trebalo fizički da se forsiraju.
Hvatao sam vazduh kao riba na suvom ali sam ipak uspeo da sačuvam dostojanstvo ignorisanjem opaske u vezi sa mojim godinama.
– Ti, izgleda, mnogo voliš da čitaš ali imaš jedan problem.
– Koji? – zainteresovano me je pogledala.
– Previše vremena trošiš na to. Da si manje čitala, mene bi ranije srela, ovako moramo da se snalazimo s vremenom koje nam je preostalo.
Skinula je torbu s ramena obuhvativši je obema rukama i, fiksirajući me pogledom, izgovorila je rečenicu kojoj se, priznajem, nisam nadao.
– I šta misliš da učiniš povodom toga?
Iznenađen, a pomalo i ošamućen njenim odgovorom, zakoračio sam prema njoj.
– Kako ti je ime? – upitao sam prilazeći joj toliko blizu da sam mogao da osetim njen dah.
– Sanja – odgovorila je.
Nekoliko sekundi stajali smo gledajući usne jedno drugom. U glavi su mi se mešali mirisi njene kože i kose koja me je pod naletima vetra milovala po licu. Od njene blizine umalo da se onesvestim. Ipak, iako sitnija od mene, uspela je da me rukama i poljupcem održi na nogama. To što sam ja u mislima s njom već odleteo u spavaću sobu, dodatno je otežalo moju stabilnost.
– Jesi li dobro? – pitala je odvajajući se od mene.
– Bio sam… dok se nisi pomerila.
Prvi naleti ljubomore
Kao što sam negde napred spomenuo, kroz moj život prošlo je mnogo devojaka ali nijedna nije bila kao Sanja. Na stranu to što je savršeno izgledala, bilo je u njoj nečeg mnogo značajnijeg od spoljašnje lepote. Da je volela da čita, shvatio sam pri prvom susretu, ali da je bila zainteresovana za fudbal koliko i za dnevnu politiku, filmove, muziku… zaista nisam očekivao. Još kada mi je rekla da je učiteljica u jednoj osnovnoj školi i da je od septembra dobila svoje prvo odeljenje, bio sam zapanjen. Ja sam, naime, mislio joj je jedva osamnaest godina.
– Punih dvadeset pet – rekla je ponosno – mada tek sada razumem zašto me deca posle svake petice grle i zaboravljaju da im nisam drugarica.
Da li će mi se neko smejati ako kažem da sam bio ljubomoran na tu decu? Smejali se ili ne, fakat je da su ti mali pametnjakovići s mojom Sanjom dnevno provodili mnogo duže vremena od mene. I vrlo često se događalo da je izlazak sa mnom pomerala za neki minut zato što je, tamo nekim budućim genijalcima, pripremala nastavnu jedinicu. Više puta sam joj rekao:
– I ja bih daleko dogurao da sam imao takvu učiteljicu. Kladim se da su svi učenici zaljubljeni u tebe.
Smejala se objašnjavajući mi da devojčice sigurno nisu zaljubljene, ali da im se svakako sviđa. Kako je vreme prolazilo a ja sve ljubomornije spominjao ljubav đaka prema njoj, sve manje se osmehivala da bi jednom prilikom izgovorila:
– I poneki profesor.
Ta me je izjava pogodila kao grom iz vedra neba. Neko je na poslu pokušavao da šarmira moju Sanju, a po načinu na koji mi je to rekla, stekao sam utisak da je taj neko na dobrom putu.
– Je l’ treba da se zabrinem? – pitao sam je.
– Zašto? – odgovorila mi je pitanjem, što mi je bio dovoljan znak da se nešto dešava.
Bili smo u vezi dobrih mesec dana kada sam počeo da joj pravim sačekuše ispred škole. Uglavnom je izlazila okružena decom držeći jedno ili dvoje za ruku. Kada me je prvi put ugledala kako nestrpljivo stojim s roditeljima i čekam, široko se osmehnula.
– Prijatno si me iznenadio – rekla je.
– Ako je tako, nastaviću svakodnevno da te iznenađujem – uzvratio sam.
– Onda to neće biti iznenađenje – nežno je izgovorila hvatajući me pod ruku, a onda je spustila glavu na moje rame.
Poljubio sam je u kosu topeći se u samo njoj svojstvenom mirisu.
Kako sam u tom trenutku bio ponosan! Sva ona dečurlija i svi roditelji, a možda i poneki šmokljan iz zbornice, mogli su da vide kako se Sanja privila uz mene.
Greška u proceni
Sačekivanje ispred škole, koliko sam shvatio, Sanji nije smetalo. Više je smetalo onima koji su me poznavali od ranije. Primećivali su da sam proredio samostalne izlaske, kao i to da, osim Sanje, nisam želeo nijednu drugu ženu. Ranije, dok sam bio u vezama s drugim devojkama, uporedo sam održavao kontakte i s onima koje su mi odavno postale bivše. Nije mi to smetalo, one se nisu bunile. Međutim, kada je Sanja postala sastavni deo mog života, bivše me nisu više zanimale ni za jednu jedinu noć. Zvrckale su me telefonom nadajući se da nisam ozbiljno mislio kada sam im, svakoj ponaosob, rekao da sam pronašao ženu svog života.
Ipak, Milena je želela da se lično uveri u istinitost mojih reči. Da sam malo razmislio pre nego što sam joj rekao da nemam ništa protiv, verovatno danas ne bih pisao ovu priču u nadi da će je Sanja pročitati i da će mi se vratiti. Ali, šta reći osim da sam živ čovek i da ponekad grešim.
Dakle, sve je počelo Mileninim pozivom i šturom pričom o tome da je načula da sam se zaljubio… i promenio.
– Da li bih mogla to da proverim? – pitala je, a ja sam kao poslednji majmun, ne razmišljajući o mogućim posledicama, izgovorio:
– Nemam ništa protiv.
Istog popodneva došla je u moj stan. Nije pokušala ni da me zavede ni da me navlači na „tanak led“, ali je više puta spomenula da bi njenoj mami mnogo značilo kada bismo kasnije zajedno otišli da joj čestitam slavu. Čak ni u tome nisam video ništa loše jer, napokon, s Milenom sam pre desetak meseci raskinuo višegodišnju vezu i njena majka me je zaista obožavala. Sanja je tog popodneva ionako bila u školi i, koliko me je pamćenje služilo u vezi s njenim rasporedom, pre 19 časova nije bilo šanse da napusti učionicu. Mislio sam da ću stići da odem na slavu i da se vratim pred školu i sačekam svoju ljubav. Međutim, to što sam mislio bilo je sasvim drugačije od onog što se desilo.
Milena je već izašla iz mog stana i krenula do lifta dok sam ja u mračnom hodniku pokušavao da zaključam vrata.
– Boško, držim vrata, požuri – doviknula je u trenutku kada sam, buljajući po hodniku, pokušavao da napipam prekidač za svetlo.
Umesto prekidača, pod prstima sam osetio nežnu ruku. Istovremeno smo uključili svetlo i ugledali jedno drugo. Preda mnom je stajala Sanja, s osmehom koji mi je govorio da je želela da me iznenadi. Pred njom sam stajao ja osećajući da se protekom svake sekunde smanjujem za po centimetar. U glavi sam pokušavao da sklopim smislenu rečenicu kada se ponovo začuo Milenin glas:
– Ljubavi, je l’ stižeš ili da pustim lift?
Dok me je Sanja skenirala pogledom, nisam imao snage bilo šta da joj objasnim. Postiđeno sam spustio glavu i izgovorio najgluplju rečenicu koju sam smislio:
– Nisam te očekivao.
– Naravno da nisi – glas joj je podrhtavao. – Ovo je trebalo da bude iznenađenje, ali izgleda da si me preduhitrio.
Potom mi je okrenula leđa i uputila se prema liftu. Logično, krenuo sam za njom i sve troje stajali smo u metalnoj kutiji koja se nikada sporije nije spuštala s petnaestog sprata do prizemlja. Ćutao sam obuzet malopređašnjom scenom i svime što je Sanja mogla da pomisli. Ona je preturala po svojoj torbi, takođe ćutke, ali je zato Milena „vezla“ bez prestanka.
– Boško, dragi, nemaš pojma koliko mi je drago što ćeš se videti s mojom mamom. Nedostajao si joj… Jedva čekam da joj vidim izraz lica kada te bude ugledala. Ubeđivala me je da te pozovem i priznajem da sam to dugo odlagala a onda rekoh sebi: ajde da probam. Pa, nema te zaljubljenosti koja može da poništi našu četvorogodišnju vezu…
Sanja ju je ovlaš pogledala i nastavila da traži nešto po svojoj torbi, ali je Milena to primetila i počela njoj da se obraća:
– Vidiš, devojčice, kako je ljubav čudna. Nas dvoje se volimo ali do ovog trenutka nismo bili spremni da to priznamo. Trebalo je da zaboravim ponos i da period kratkotrajne razdvojenosti posmatram kao da ga nije bilo. Gledaj i uči na tuđim greškama, to ti je moj savet.
– Gledam… – odsutno je izgovorila Sanja.
To je bio trenutak u kojem smo konačno stigli u prizemlje. Sanja je prva izašla iz lifta uljudno nas pozdravivši, na šta joj je Milena odgovorila, a ja sam i dalje ćutao.
Nema potrebe da kažem da sam po izlasku iz zgrade pogledom potražio Sanju, ali nisam je video. Milena me je nekoliko puta nešto pitala, nisam je čuo. Izgledala mi je kao slika bez tona jer mi je u glavi sve jače tutnjalo. Naposletku, zbog pritiska koji sam osećao, rekao sam Mileni da je sve bilo greška. Ne sećam se kojim me je imenima „počastila“, ali nisam imao ni volje ni nerava da je slušam. Otrčao sam nazad u svoju zgradu i kao mahnit počeo da pozivam Sanjin broj.
– Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan – čuo sam tog i narednog dana.
Nekoliko puta otišao sam do njene zgrade, ali uzalud. A da sve bude još gore, bio je vikend i nisam mogao da je sačekam ispred škole. Ta dva dana bila su mi duga kao večnost jer sam se plašio da me je osoba koju volim isključila iz svog života.
Očekivani susret s neželjenim ishodom
Uporedo sam je zvao i na mobilni i na fiksni telefon. Bila je nedelja popodne kada je konačno podigla slušalicu. Spetljao sam se, iznenađen njenim ravnodušnim glasom.
– Ja sam, Boško – rekao sam.
– Znam.
– Šta radiš? – upitao sam jer mi u tom momentu ništa pametno nije palo na pamet.
– Spremam se.
– Ideš nekud?
– Da, do drugarice.
Poželeo sam da pitam da li je ta „drugarica“ muško ili žensko, ali sam se ujeo za jezik i umesto tog postavio drugo pitanje:
– Hoćeš li imati vremena kad se vratiš, da se vidiš sa mnom?
– Ne znam, ako ne bude kasno.
– Odgovara mi svako vreme.
– U redu – rekla je posle kraćeg razmišljanja. – Vidimo se u devet.
– Gde?
– Tamo gde nema tvojih devojaka. U kafiću, na primer.
– Sanja, sve ću ti objasniti… – počeo sam da se pravdam a ona me je prekinula spustivši slušalicu.
Nisam se predao. Spuštanje slušalice nakon pristanka da se ipak vidi sa mnom ništa nije moralo da znači. Bilo je četiri popodne kada sam pogledao na sat i to mi je dalo dovoljno vremena da se psihički i fizički pripremim za razgovor sa ženom koju sam voleo.
Kao lav u kavezu šetao sam po stanu pokušavajući da pronađem prave reči da objasnim neprijatnu situaciju kojoj je u petak prisustvovala. Koliko god da mi je neki unutrašnji glas govorio da će sve biti dobro, drugi glas je nadmoćno urlao da niko ne bi prešao preko Mileninog monologa i hvalospeva o četvorogodišnjoj vezi za koju je Sanja (ubeđen sam) verovatno mislila da nikada nije prekinuta.
Doveo sam se u red koliko sam bio u stanju da to učinim. Na mestu na kojem je sve počelo, obreo sam se pola sata pre dogovorenog termina. Čekajući je, ispijao sam piće za pićem u pokušaju da povratim samopouzdanje koje me je sve više napuštalo.
Najzad sam je kroz prozor video kako prilazi i poskočio sam od sreće. Konobarica me je prekorno pogledala.
– Nemoj tako da me gledaš – obratio sam joj se. – Čekam ženu svog života, debelo sam zabrljao i ako nisu u stanju da sarađuješ sa mnom, bolje pošalji kolegu da nas posluži.
– Žao mi je – rekla je – ako vam se iz nekog razloga ne dopadam, predlažem da promenite lokal.
Hteo sam da nastavim raspravu, ali kako je Sanja već ušla u kafić, odustao sam. Ustao sam sa stolice i široko se osmehnuo.
Uzvratila mi je dugim pogledom i kratkim pozdravom.
– Dobar dan – rekla je.
– Ćao i tebi – uzvratio sam što sam opuštenije mogao. – Odlično izgledaš.
– Nemoj da lažeš! Nisam klinka i ne padam na komplimente a, osim toga, u kući imam ogledalo.
Zaista je delovala umorno i zabrinuto, ali to nije umanjilo njenu lepotu. Počeo sam da prevrćem rečenice po glavi nadajući se da ću pronaći pravu. Tišina je lagano ispunjavala prostor između nas i bio sam vrlo blizu trenutka kada će me strpljenje izdati.
– Sanja – počeo sam svoju „ispovest“ – hteo sam da ti objasnim događaj od petka. Devojka koju si videla moja je bivša, što si i sama shvatila. Otkad smo raskinuli, a to je bilo nekoliko meseci pre nego što sam tebe upoznao, nisam imao ništa s njom. Mogu da ti se zakunem… Malo je ćaknuta i voli da bude u centru pažnje pa je zato ispričala u liftu sve one gluposti.
Po Sanjinom pogledu shvatio sam da mi ne veruje. Zato sam stao dajući joj priliku da me uljudno prekori.
– Nemam ništa protiv njene potrebe da bude u centru pažnje – rekla je smireno – ali si svojim ćutanjem, nažalost, potvrdio sve što je tog dana izgovorila… Nisam nameravala nikome da preotimam dečka, a upravo je tako ispalo… Što se mene tiče, ova priča završena je mnogo pre nego što je počela.
– Sanja, molim te, shvati. Oduzeo sam se kada sam te video. Prvo, nisam te očekivao, što naravno ne znači da sam hteo da petljam tebi iza leđa… Volim te i kunem se da te nijednom nisam prevario. Stvar je u tome što nisam bio spreman da te upoznam s onom lujkom.
– Ne znam – rekla je ustajući sa stolice – gde se izgubio onaj samouvereni čovek koji je na ulici trčao za mnom, ali je očito da ga više nema. Volela bih da ostanem, da mu dam šansu da se opet pojavi, ali razum mi govori da moram da odem… Želim ti mnogo sreće.
Možete da pretpostavite da sam trčao za njom, ali ne možete ni da zamislite kakve sam vratolomije izveo narednih nedelja u želji da je odobrovoljim da mi se vrati. Na telefonske pozive i poruke sasvim je prestala da mi odgovara. Uzalud sam je danima čekao ispred škole dok nisam saznao da se prebacila u drugu školu.
Od tada razmišljam i tragam pokušavajući da pronađem način da izbrišem nemilu scenu iz ne tako davne prošlosti. Nažalost, dugme kojim bih to izbrisao imam samo na računaru. A u ovoj priči posvećenoj Sanji ne želim ništa da menjam niti da brišem, jer sam upravo napisao sve što osećam. Ako ovo javno ogoljavanje moje duše ne shvati kao iskreno izvinjenje, ne znam da li će išta drugo moći da je uveri u to da se kajem zbog onoga što sam joj priredio.
Izvor: Lepota i zdravlje
