„VOZI BRE“

Dajte molim vas, drugovi i drugarice, nagazite pedalice. Stvarno nemam vremena da se ovde na sred mosta klimatam iznad Save što tiho teče, dok se vi nakanite da krenete. I dok ja stignem na red da prođem, ugasiće se zeleno. Treći put. Mislim stvarno. Mislim, ono stvarno! Bolje da mislim stvarno više puta nego da koristim klasičan srpski vozački rečnik u saobraćaju. A da se ne lažemo, koristim ga.
Nego, nije mi jasno šta se odjednom desilo sa sirenama? Ne čuju se ni približno često kao nekada. Da li to znači da smo počeli da koristimo jače doze lekova za smirenje?! Nemojte me zasmejavati komentarima da je u naseljenim mestima zabranjeno koristiti sirenu. Znam i za ograničenje brzine i zabranu preticanja, ali ako se već vozimo ulicom koja ima dve trake, ko hoće da kilavi neka ide u desnu, pustite mene da žurim u levoj. Kad me uhvati policija, moj problem.
A ne ovako, jedan majstor vozi 40 km/h u desnoj traci, metar i po ispred njega drugi majstor vozi 42km/h u levoj, a ti budi Niki Lauda, pa prođi ako možeš. Prvo se malo kao strpiš, pa blinkaš par puta, pa se približiš na 20 cm i uključiš duga svetla sa sve žmigavcem dok neko ne ukapira da je vreme da te pusti da prođeš. Na kraju legneš na sirenu.
Za sve to vreme u skoro spiritualno ujednačenom ritmu, do granice transa pevaš o ’lebu, plemenu, semenu, čunku, ognjištu i redom sve onako pomenuto srpski. Ima li potrebe da opisujem kako se neretko desi da u sekundi kad vam se pruži prilika da se provučete i bacite pogled na kolege vozače, jedan obično ima 89 godina, dok drugi levi lakat drži na prozoru, srednjim prstom iste ruke pridržava volan, a u desnoj ruci drži telefon zalepljen na licu.
U takvim situacijama želeo bih da imam moć da se teleportujem u njegov auto i išamaram ga tim smartom da stupidan ne stigne da ukapira šta ga je snašlo. I kod takvih suludih pomisli uglavnom me spopadne smeh, a prođe me bes.
O mamlazima koji neće da propuste vozače koji se uključuju na put ili žele da se prestroje, neću ni da govorim. Takvog bih isključio iz saobraćajja i bacio mu ključeve u travu. Ili u Savu. Ako je vozač koga neće da propusti žena, vezao bih ga za ključeve, pa nek behar leti zajedno sa njima.
Ovi što nasred ulice uključuju sva četiri, čime nam valjda poručuju: „evo, evo idem“, i neretko parkiraju u traci rezervisanoj za javni prevoz, posebna su sorta.
Nego, zna li neko uopšte šta se bre desilo sa onom hitrinom da se motori turiraju već na žuto iza crvenog i da dvadesetak automobila projuri kroz raskrsnicu do narednog žutog iza zelenog? U posledje vreme na raskrsnici ispred mene primetim samo tri autumobila, upali se zeleno i svi toliko kilave da ja umesto da projurim kroz raskrsnicu, moram da skačem na kočnicu.
Neki dan sam čuo da je jedna gospođica kupila „presladak Peugeot 207“. Ono što me je šokiralo je da ga je platila 6000 Evra. Ej bre. Za polovan auto?! Pa mogla si bre helikopter da kupiš za te pare, a ne trotomobil! I već tu meni skoči pritisak, ali kapiram, mali automobili su na ceni jer lako se njima manevriše u saobraćaju, malo troše, lako se parkiraju. I sve tako redom zašto su zahvalni. Znate zašto su još zahvalni? Za vozače bez iskustva koji su toliko ukočeni u vožnji da ne vide ni levo ni desno. Ne daj bože da bace zenicu na retrovizor i pogledaju šta se dešava iza njih.
I sad ja tu imam jednu teoriju. Ako redovno čitate ove moje tekstove, sigurno ste primetili da ja imam teoriju o svemu. Ali hej, ja sam samo ubogi Srbin koji mora da ima svoje mišljenje. Nego, gde stadoh? A da. Teorija o tome zašto se usporava saobraćaj u Beogradu.
Ako mene pitate usporili su ga mali automobili. I nije problem u malim automobilima, nego u vozačima. Pa aman bre ljudi gde nestadoše sve te đunte sa sitnim nutom, od kojih, kada vam ih ugradi majstor Žika kola lete kao u Nacionalnoj klasi. Ako nemate dobrog proverenog majstora sigurno negde u nekom delu podruma ili garaže leži zaturena iberzokna, pa nek vam je ugradi komšija koji se ispred zgrade vasceli dan mota oko svog kamiona.
Makar ubedite sebe da će pomoći i bacite se na papučicu za gas. Naravno da morate da vodite računa o ograničenjima, ali ako je to 40 km/h u naseljenom mestu, nema potrebe da vozite duplo sporije.
Sa druge strane, reći će mi neko: „Alo Ljupče, popij nešto za smirenje i ako hoćeš nesmetano da projezdiš kroz grad od tačke A do tačke B, možeš da koristite javni prevoz“.
I dobro je to, nije loš prevoz, kakav bi mogao da bude. Niko ne ispada kroz vrata, umesto 15-ak minuta, čekanje bi moglo da traje i tri puta duže. Vozači bi za razliku od automobilista mogli malo suptilnije da se ophode prema papučicama za gas i kočnicama, čisto da putnici, kada posmatrate spolja, ne bi izgledali kao da igraju reverdens.
Mogli bi vozači javnog prevoza da budu i ljubazniji, ali to ne bi bilo dobro za novinare. Zamislite kakav bi kolaps doživeli mediji kada bi svaki vozač u javnom prevozu putnicima nazvao dobar dan. Ne daj bože sa osmehom. E to već ne bismo podneli. Onomad su nedelju dana trubili o onom jednom vozaču što to radi, kao da svima deli po 1000 dinara, a ne izgovara ono što nas mama i tata nauče oko treće, četvrte godine života.Valjda.
Ali brate mili, da su samo vozači u pitanju preživeo bih, nego i putnici. Svi se guraju oko vrata kao prasiči oko korita. Sve i da hoćeš da prođeš do sredine vozila ne može, guraj se i ti. E ja da se guram neću. I ja ću da stojim pored vrata. A stari dobri Marfi nikad ne spava, pa gde god staneš, ili ti neko nabije pazuh pod nos, ili te neka prelepotica bičuje prepeglanom kosom pokušavajući da je skloni sa lica, ili se neko vraća sa pijace pa ti točkove od kolica vozi preko noge. Neretko moraš da slušaš sulude telefonske razgovore. „Ej alo, čuje te, ne deri se“, misliš u sebi, dok pokušavaš da ostaneš iznad situacije sa namontiranom ozbiljnom maskom na licu kao da je ona venecijanska.
I sad na kraju za šta se odlučiti? Automobil ili javni prevoz? Jedna prijateljica rekla mi je da se oseća potpuno hendikepirano bez auta. Razumeo sam je, jer sam i ja imao isti osećaj veoma dugo. Ali poslednjih nekoliko godina pokušavam da ne padnem ponovo u tu zamku. Još uvek sam na programu odvikavanja i brojim dane od kada sam poslednji put seo u auto; kao anonimni alkoholičar.
Pošto više ne radim svaki dan od 9 do 5 mogu da kombinujem. Ako imam ležerniji raspored zabavljam se u javnom prevozu. Ako moram na sastanak utegnut u kravatu i odelo sa sve onom tašnurinom za računar i gomilu odštamanih materijala, onda ipak sednem u auto. Ali za svaki slučaj, krenem makar petnaestak minuta ranije. Bolje da imam vremena za „espresso ristretto“ nego da ulećem kao obeznanjen. A nije da mi se nije desilo. Ali o tome nekog narednog četvrtka…
 
Autor : Ljubiša Boretov