Da li je bolje biti sam?

Uprkos insistiranjima filosofa i sociologa da definišu čoveka kao na prvom mestu društveno biće, ima mnogo izuzetaka koji (ne) potvrđuju to pravilo. Da li je biti sam nešto najgore što može da vam se desi?

Sve zavisi od toga kakva ste osoba. Biti sam je za neke najveća životna kazna, a za neke najveća nagrada. Međutim, usled strogih društvenih dogmi koje se odnose na čovekov produžetak vrste i neophodnost braka i veze, same osobe bivaju vrlo oštro osuđivane.
Trenuci samoće koji su svakome potrebni ovde uopšte nisu tema. Ako uživate da jednom nedeljno sami popijete kapućino u kafiću u centru grada, niko vas neće smatrati egoistom i ekscentrikom. Zašto bi onda takav tretman zasluživale osobe koje uživaju u tom osećaju na duge staze?
I nauka ima štošta da kaže na tu temu.
Medicinski gledano, ovakve potrebe na prvom mestu zavise od (50 odsto nasleđenog) nivoa oksitocina, hormona koji podstiče vezivanje među ljudima. Ako ste rođeni sa višim nivoom, verovatno ćete želeti da delite s nekim privrženost i poverenje, dok oni uskraćeni uopšte ne gaje takve potrebe.
Društveno gledano, “oksitocinski podmireni” su normalni, dok su ostali sebični, izolovani otpadnici zajednice.
Takva predstava se i dalje uporno održava na Balkanu. Nije retkost čuti kako ljudi kritikuju osobe koje su ostvarile izuzetan uspeh na poslu, ali su ostali sami.
Pomislimo na trenutak da su u pravu i da je jedini cilj čoveka, pronalaženje svoje polovine i to u vidu druge osobe.
Poznato je da se Nikola Tesla nikada nije ženio i nema pouzdanih podataka da je ikada sa ženama ostvario prisniji kontakt.
Ako je osuđujuće nastrojeno društvo u pravu, genijalni naučnik bio je običan sebičnjak i ekscentrik.
Prava istina je da pojedinci uspevaju drugu polovinu pronađu u drugim životnim stvarima, u Teslinom slučaju – u nauci.
Da nije odabrao takav način života, danas bi možda ceo svet ostao uskraćen za njegova otkrića. Da li je tako uzvišen cilj vredan rizika?
“Jedan je Nikola Tesla”, reći ćete. “Šta je s nama običnim smrtnicima?”
Nema ličnosti lišene svrhe i talenta, ma koje vrste. Potrebno ju je samo istražiti, a za to je samoća idealna.
Ne koristite trenutke osamljenosti za očajavanje što vas sudbina nije pogledala i što su vas osobe koje ste smatrali bliskim napustile.
Zapitajte se nad sobom. Sami sebi ste najbliži, ali se možda ipak ne poznajete dovoljno. Postoji toliko stvari na ovom svetu koje možda niste isprobali, a koje bi vas učinile genijem ili možda vrhunskim umetnikom, sportistom, humanitarcem.
Neki tu veoma bitnu stavku potpuno zanemare i slepo prate društvene dogme, kakva je recimo, obaveza braka i to “na vreme”.
Osobe koje samo zbog društva donesu tako krupnu životnu odluku imaju više šanse da ostatak života provedu nesrećni, nego osoba koja je sama, ali ispunjena.
Još ako pomenuti “porodični čovek” u poznim godinama shvati da nije od života uzeo dovoljno, lako se može naći u “krizi srednjih godina” i sede kose juriti tinejdžerke po klubovima.
Cilj je, dakle, osluškivanje sebe i praćenje sopstvenih potreba. Nije rešenje ni u doživotnom celibatu i samoći ukoliko je zaista ne priželjkujete.
Kada se nađete u jeseni života, suočite se sa telesnim propadanjem i nemogućnošću da živite život kakav biste hteli, partner vam je potrebniji nego ikada.
Sve u svoje vreme.
Mladost je doba samospoznaje i traganja za svrhom; zato je treba koristiti što je moguće više. Kada se pronađete, lako ćete naći i životnog saputnika.
Ostvarene ličnosti lako se međusobno prepoznaju.