Od turizma se u Veneciji dobro živi i brzo zarađuje, ali ne i u zanatstvu, graditelji onog po čemu je Venecija možda i najpoznatija – gondola, jedva sastavljaju kraj sa krajem.
Đanfranko Vjanelo pravi gondole. Bez ikakvog plana ili crteža, on na neobrađenom drvetu skicira sastavne elemente tog simobola Venecije.
„Prvo su to samo komadi drveta, ali iz te mase nastaje jedan od najlepših dragulja brodogradnje”, izjavio je Vjanelo za nemački državni radio “Dojče vele”.
Ipak, ta umetnost polako odumire. Đanfranko Vjanelo s velikim naporom održava svoj skvero, kako Venecijanci zovu radionice za gradnju gondola. Za novu gondolu dobije oko 30.000 evra. Kada se odbiju troškovi za skup materijal, ne ostaje mnogo novca. Istovremeno, opada i potražnja za gondolama.
„Venecijansko umetničko zanatstvo je kolevka kulture. Evropa ne bi bila ono što je da nije našeg slikarstva, stolarstva, oblikovanja stakla i brodogradnje”, kaže Vjanelo.
Njegovim šegrtima predstoji 10 godina obuke. Tek tada mogu da se nazovu majstorom sekire. Ipak, mali je broj onih koji se u Veneciji interesuju za taj tradicionalni poziv.
„Većina mojih vršnjaka želi da na brzinu zaradi novac. Ali građenje gondole to ne omogućava. Meni je važno da radim ono što mi pričinjava zadovoljstvo”, kaže šegrt Frančesko Stengel.
Mušterijama brodograditelja – gondolijerima, ipak je lakše: ako se pogode dobri gosti, za sat vremena vožnje mogu da zarade i do nekoliko stotina evra. Tako se novac za kupovinu gondole brzo vraća. Ali, bez graditelja nema ni gondola, a gondolijeri to ne žele da komentarišu. Isuviše se pribojavaju za svoj posao.
U turističkoj branši u Veneciji novac se brzo zarađuje, ali ne u zanatstvu. Na Trgu Svetog Marka preko cele godine ima turista koji samo za kapućino plaćaju 10 evra. Za to vreme, 28-godišnjem Kristijanu Dorditu, najmlađem vlasniku brodogradilišta u Veneciji koji godišnje napravi oko četiri gondole, od toga ne ostaje mnogo.
„Mnoge moje kolege su već prodale svoj skvero. Novi vlasnici su od toga napravili hotele, vikendice, ili čak privatne kućice-čamce. Neki su morali da zatvore radnju, jer su se komšije žalile na neprekidnu buku brodogradilišta”, kaže Dordit.
Tako nestaje stari zanat drvorezaca, koji svaku gondolu individualno dekorišu. Skvero u San Trovasu već je doživeo zlu sudbinu. Gondole stoje tamo samo kao ukras za turiste. Niko ih više ne gradi.
Izvor: Tanjug
