Maskenbal u KST-u 2010.

Već trideset sedam godina se jednom godišnje, pred Novu godinu, održava veliki maskenbal u KST-u. Manifestacija ne bi bila tako velika da su posetioci okupljeni samo u malom klubu KST-a i okolnim hodnicima, već standardnih nekoliko hiljada ljudi popuni celu zgradu ETF-a. Kako je maskenbal jedno od najkreativnijih noćnih dešavanja prestonice, ovaj tekst ne sme biti suvoparan novinarski, već priča „iz prve ruke“.
Kada smo bili mlađi danima smo pravili maske, farbali perike, umetali veštačke zube a neki i grbe, jer znalo se – maskenbal je samo jednom godišnje, imamo vremena da budemo detaljni. E ovaj put nismo imali vremena. Pos’o kuća, pos’o kuća, i tek u subotu, na dan dešavanja, počesmo da pravimo kostime. Tema je Metamorfoza, a prvo što mi pade napamet je „It’s morphin time“ iz Moćnih rendžera. Maskenbal je za nas počeo još u subotu ujutru, kada sam svratila do mojih. Sestra i ja trčimo po kući sa koncima u rukama i bakćemo se sa šivaćom mašinom, radnici nam kreče dnevnu sobu, mama kuva za sve nas, a veterinar je došao da vakciniše mačku. Mačka počinje da beži i ruši sve po kući, čuje je pas iz dvorišta, pa i on počinje da urla i udara u lim koji su komšije stavile da ne bi preskakao kod nas, veterinar se hvata za kosu, majstori se smeju i poručuju nam da ne moramo na maskenbal ako živimo u ovakvom domaćinstvu. Zašivamo samo bele romboide na majice, shvatamo da nemamo kacige ali našminkaćemo se tako da ličimo na rendžerke i to je to.
Počinje spremanje, ali majice koje smo kupile kod Kineza samo za ovu priliku pucaju i moramo da ih ušivamo. Beli kaiševi koje smo kupile takođe u Bloku 70 se stalno otvaraju. Strah me je da će mi se helanke rascvetati verovatno u najneprijatnijem momentu, tipa kad se budem popela na vrh stepenica na ETF-u. Pošto sam ja žuti rendžer, pokušavam da našminkam oči da ličim na Kineskinju, ali mi ne uspeva. Sve što imam na sebi je iz Bloka 70 te večeri, a ja i dalje ne ličim na Kineskinju. Razočarenje.
Elem, žuti i roze moćni rendžer su skockane i krećemo na zagrevanje. Znam da ovo deluje k’o da smo neki sportisti, al u pitanju je jedan domaći sport. Kafana Kalenić. Baba sera nas gleda i pita što smo tako obučene. Ja joj kažem da idemo na maskenbal a ona pita da li smo domaćini. Hmm.. Šta god. Dolazi ekipa. Tu su barokni princ, drug koji se nije maskirao, Popaj, mafijaš, „isprebijani“ lik i Bog rata iz neke igrice. Posle nekoliko tura krećemo ka KST-u. Bog rata je ceo ofarban u plavu boju tako da ne sme da ima odeću na sebi. On ide ulicom u bade mantilu, tog 25. decembra. Popaj ne može da veruje da Bog ide tako golišav i stalno se okreće da ga vidi. Ali avaj, na putu je bila bandera. Popaju je zvonilo u ušima celo veče.
Iako je organizacija zaista bila dobra, uvek me iznervira čekanje u redu za službeni ulaz, tj za ljude koji su preko spiska. Ovi sa kartama uđu za pet minuta, a mi koji smo na spisku za nekih 50. Dakle, dok sam se ja smrzavala ovi moji su se još zagrejali unutra (to je onaj sport kad prinosite čašicu ustima). Ali napokon ulazim i stižem da čujem Atheist rap. Dobra svirka, veseli ljudi, upoznajemo se sa onima koje već poznajemo ali ih nismo prepoznali zbog maski. Tu je i radnik koji gradi Koridor 10. Htedoh da ga pitam kako da se ubacim u posao, kako i meni da pripadne deo tog kolača, ali me je Supermen sprečio. Zar Supermen da bude na strani prokletih kapitalista? Maske su zaista fenomenalne. Tu je Devojka sa bisernom minđušom, koja celo veče nosi ram slike sa sobom. Tu je Aladin sa sve lampom i plavim duhom.
Debeli pop stoji tik uz sado mazo par. Kao i uvek, KST vrvi od maljavih muškaraca koji su čekali ovu priliku da u minićima pokažu svoje crne noge, da naguraju čarape u brushaltere, stave plave perike i obavezan mladež na lice. Ni pripadnice lepšeg pola im nisu ostale dužne. Bilo je tu dosta bradatih i brkatih devojaka, u vidu radnika, farmera, i ostalih mačo zanimanja. Tema ispoštovana. Srećem ženskog Klark Kenta koji je očigledno bio prekinut u preobraćenju u Supermena. Devojka ima šešir, razdrljenu košulju i kravatu, ispod koje je majica sa slovom S. Prilazi mi lik koji je ceo namazan, vide mu se samo zubi. Daje mi neki dokument na uvid. Kažem mu da nisam policajac već rendžer, a on mi odvraća da mi je to dao da vidim kako izgleda inače, kada nije našminkan. Normalan čovek na slici, a pored mene kreatura.
Na osamdesetim smo, tu je i najveća gužva. Pored nas tip koji izgleda kao da je došao sa plaže a u ruci drži šareni suncobran. Kako bi se tu uklopila devojka koju sam malopre videla! Devojka je u narandžastoj majici, iz dekoltea joj viri led, isečena kriška limuna i slamčica, a na glavi joj je suncobrančić. Kao što reče jedan moj drug „Cocktail dress – the literal version“.
Kako su svi usred decembra mislima i odećom u toplijim krajevima, tu i tamo ste mogli videti skoro pa skroz gole ljude. Jedan tip je bio u gaćicama, ne znam šta je njegova maska ali znam samo da je bila zapažena. Gomila dalmatinaca (pasa) ide hodnikom KST-a. Jedna devojka mi nudi svoju uzicu. Uzimam je i ona počinje da skakuće oko mene i proizvodi zvuke poput veselog kučeta. Lepo su meni rekli majstori. Maskenbal, gde god da odem.
Ne znam zašto ali od svih žurki koje prođu tokom godine, nekako je na ovoj uvek najbolja atmosfera. Možda zato što su ljudi maskirani i što nema poziranja, te jedne noći oni postaju neko drugi. Zapravo, može se reći da na maskenbalu spadaju maske. Ljudi postaju opušteniji, verovatno zato što ih niko ne prepoznaje.
Što se tiče muzike, ona je nekako uvek u drugom planu. Ljudi se upoznaju, uglavnom slikaju jedni sa drugima, a ko stigne odsluša i neki bend. I ove godine je izbor bio od kvalitetnih bendova, do smešnih. Krivo mi je što nisam čula Pero Deformero, uvek sam se pitala kako bih igrala uz to, ali mogu da ih slušam svaki dan na You Tube i pravim koreografiju za neki naredni nastup.
Izvor:  prekoramena.rs