Linija 35 kruži Beogradom. Za volanom naizgled najnormalniji vozač koji obavlja svoj posao i vozi putnike od tačke A do tačke B.
Međutim, na liniji 35, za one koji malo bolje poznaju Beograd, ovaj crveni autobus prolazi kroz najrazličitije delove grada; od Višnjice do Karaburme, kroz strogi Centar grada do Brankovog mosta, pa čak i do Ušća na Novi Beograd.
Za to vreme, kroz truckanje i buku često se čuje da neko nekoga pozdravlja, čuje se komešanje i smeškanje, a katkad i zahvaljivanje. E, u tom slučaju naš vozač 35-ice, Ljuba Marinković pozdravlja putnike koji uđu u autobus, svojom preglednošću zamoli kada je gužva da se napravi mesta za najmlađe i najstarije, a tako i najavi onima koji su bez karte (a ne bi trebalo) da je na sledećoj stanici kontrola!
I tako je krenula i ta kafa, a sagovornik Ljuba Marinković
Par reči o sebi pre nego što si seo za volan autobusa
– Od malena sam učen i vaspitavan da poštujem svoje i tuđe. Od srednje škole sam radio kao kondukter i tako je počelo do ovde gde sam. Ne mogu reći da sam imao bajan život, te sam od malena radio i tako stekao radnu naviku. Za to vreme igrao sam i trenirao fudbal, ali nažalost neke druge stvari su prmenile smer. Kasnije sam radio u servisu mobilnih telefona gde sam se prvo obučavao, a kasnije sam uz veliku podršku tadašnjih prijatelja otvorio i svoj servis. Posle par godina sam promenio još nekoliko poslova, čak sam i partnerski radio u firmi gde smo pravili peciva.
Sećam se kad smo krenuli da pravimo peciva, početak je bio toliko težak da smo jedva imali za brašno i džem, pa smo od prve prodaje, odmah sve komplet uložili u novi materijal kako bi smo što pre povećali obim proizvodnje.
Kada si prvi put seo za volan i kako je to počelo
Prvo sam dobio aganžman da vikendom vozim. Odmah mi se to svidelo i video sam koliko to znači ljudima kada ima vozača i kada su autobusi redovni. Malo kasnije, svoje mestu ustupio sam drugima i počeo sam da vozim kroz pet redovnih dana.
Pomažeš ljudima, svedoci smo toga, a kakvo je tvoje životno iskustvo
Takav sam. Volim da pomažem svima. Sećam se scene jedne na Novom Beogradu…. “Prijatelj i ja smo zajedno kupovali doručak u jednom restoranu brze hrane i kada smo krenuli na semaforu je bila jedna žena sa detetom. Nažalost ona prosi i to na onoj hladnoći. Izašao sam, zajedno sa onom kutijom peciva i rekoh joj; daću ti ovo a da se ti sa detetom vratiš kući. Ona mi uzvrati; a da mi daš hiljadu dinara?!? Sećam se, imao sam tada samo toliko u novčaniku i kažem; daću ti! Prošli smo posle pola sata tuda i drago nam je što smo videli na nije više bila kraj semafora sa detetom, ali jeste sutradan.”
Često vidiš decu koja ulaze u autobus i prose, dešava se da ima i neprijatnih scena u autobusu – evo svedoci smo vršnjačkog naselja ovih meseci u našem društvu.. Kakav je tvoj komentar?
Da. To je tužna scena. Ja, šta mogu u tom slučaju, pomognem. Kada prosi neko ja mu dam, ako peva u autobusu, ja mu dam bakšiš, deci podelim slatkiše – šta mogu. A kada smo kod nasilja, toga je bilo i ranije, samo se mnogo manje pričalo i manje je to dolazilo do medija. Kada bi roditelji imali vremena da se više pozabeve svojim detetom verujem da bi i manje nasilja bilo. Vaspitanje u velikoj meri ima tu uticaja, a tako i društvo u kojem se deca razvijaju.
Pomogao si u rešavanju nekih komunalnih problema…?
Da. Često se nađem u situaciji da zovem, molim da se nešto sredi, pomogne. Ali ako postoje argumenti i dokumentacija da se nešto može onda treba biti uporan. Tako, sam svaki dan donosio određene dokaze koji služe kao argument da može nešto da se uradi i ukoliko dobije odgovor da to ne može, ja tražim objašnjenje zašto to ne može. Kada već znate da je nešto ispravno i da može, samo treba biti uporan.
Kada bi te neka humanitarna organizacija pozvala na događaj da svojim prisustvom pomogneš da li bi se odazvao i kakvo je tvoje mišljenje o SMS pomganju?
Odazvao bih se svakoj organizaciji ukoliko me pozove. A što se tiče načinu SMS pomoganja – ne znam. Više bih voleo da naše zdravstvo aktivnije učestvuje u tome i da mi ne moramo svaki dan da se rastužujemo dok čitamo i gledamo po novinama o bespomoćnim roditeljima ili o deci u teškom stanju.
Ko na tebe ima najveći uticaj?
Na mene najveći uticaj ima moja porodica. Na moju sreću na vreme sam upoznao predivnu devojku, koja mi je sada supruga. Majka moje dece sa kojom delim sve, dobro ili loše. Koja me potpuno podržava, ali i često kritikuje, kako bi mogao da radim neke stvari bolje i kvalitetnije. Takodje nema boljeg osećaja nego posle napornog posla da se posvetiš deci.
I za kraj, šta bi kod sebe promenio ili unapredio?
Želim možda da dođem na bolju poziciju. Tako bih mogao da još više pomognem svojoj porodici, a onda mogu još više i bolje da pomognem i drugima.
A po pitanju ponašanja kod mladih, ja bih savetovao malo više učestvovanja u vaspitanju. Treba raditi i razgovarati sa decom, pogotovo kada se upisuje škola. Treba kroz razgovor sa decom otkriti šta ono želi, da upiše, a posle da radi… Da ne bude kao ono što se dešava, upiše jedan smer, pa mu se ne sviđa, onda se ispiše i posle ne zna kud i kako i tako se izgubi i radi nešto samo zato što mora. Samo pametno i umereno, kao i za sve stvari.
