Čuveni ruski pshilog Mihail Labkovski stekao je veliku popularnost svojim izjavama koje često odudaraju od ustaljenog akademskog jezika. Poručio je mnogo korisnih saveta roditeljima, kako nebiti rob navici da uče sa decom.
Prečesto se zbog brige oko ocena porodice bukvalno raspadaju, kvare se odnosi, roditelji i deca se međusobno udaljuju, ponekad zauvek.
“Da ponovim još jednom: ne treba učiti s decom! Ne treba im spremati školsku torbu! Ne treba ni zapitkivati “kako je u školi?”. Tako narušavate odnos i krajni rezultat je uvek negativan. Nije valjda da nemate o čemu drugome da razgovarate s detetom?” kaže ovaj ugledni psiholog.
“Dete mora da ima svoje slobodno vreme kada NIŠTA ne radi: od 2 do 4 sata dnevno. Preambiciozni, tzv. brižni roditelji decu prezatrpavaju: te jezici, te umetničke sekcije, te prestižni sportovi… Od toga se ponajviše dobija nervoza i sve što uz to ide.”.
“U odnosu sa školom i pedagozima, trebalo bi da u pravom smislu budete na strani svog deteta. Čuvajte decu. Ne bojte se loših ocena. Bojte se da detetu ne ogadite školu i učenje uopšte.”
“Teško je reći ko trpi jači psihološki pritisak – odlikaš ili jediničar. Odlikaši koji mukotrpno ređaju petice nisu bezbrižna deca i nedostaje im samopoštovanja, pgogotovo kada to rade pot pritiksom roditelja i okoline.”
“Ako vaše dete nije u stanju da uči samo – za to sigurno postoji neki razlog. Lenjost nema veze s tim. Kategorija lenjosti u psihologiji ne postoji. Lenjost se razmatra kao odsustvo motivacije i volje.”
“Razlog zašto dete ne može da uči i samo radi domaći može biti mnogo šta: povišen intrakranijalni pritisak, povišen tonus mišića, psihološki problem, ADHD (sindrom pomanjkanja pažnje i hiperaktivnosti). I umesto da iz večeri u veče sedite s njim nad udžbenicima – bolje bi bilo da pokušate definisati i zatim tretirati pravi problem.”
“Ima roditelja koji žele da odgaje odgovornu, samostalnu, uspešnu decu. A ima i roditelja čiji je cilj – totalna kontrola.”
“Prečesto se zbog brige oko ocena porodice bukvalno raspadaju, kvare se odnosi, roditelji i deca se međusobno udaljuju, ponekad zauvek. Psiha tinejdžera je ionako osetljiva, a meseci priprema po raznim institutima i matematičkim društvima celoj porodici ostaju u lošem sećanju: svi pate od nervoze i depresije, što provocira histeriju, bolest pa čak i suicid.
Setite se da će se za ne tako dugo vreme ocene i ispiti izgubiti iz sećanja, i jedino će biti važno jeste li ili niste sačuvali bliskost, poverenje, razumevanje, iskren odnos sa svojim detetom…
Jer može se dobiti petica, a izgubiti ćerka. Položiti svi napredni tečajevi, upisati se na prestižni fakultet, ali nepovratno izgubiti međusobna punoća odnosa.”
Mihail Labkovski je završio psihologiju u Moskvi, doktorirao u Jerusalimu. Započeo je karijeru kao učitelj i školski psiholog da bi u svom 30-godišnjem iskustvu radio pre svega kao porodični psiholog, a u poslednjih 20 godina vodi radio-emisije na temu odnosa roditelja i dece, zavisnosti, ljubavi prema sebi…
Njegova vrlo posećena predavanja o ovim i sličnim temama podsećaju na javne konsultacije.
Izvor: Biografija Mihail Labkovski
