-Psiholozi ističu da su zločinci prilično ravnodušni i bezosećajni u odnosu na druge ljude.
-Stanje opreza ih sprečava da postanu ravnodušni i nezainteresovani za spoljašnji svet.
U Budimpeštiji je počelo suđenje Šandoru Kepiru (97), optuženom da je u Drugom svetskom ratu, januara 1942. godine, učestvovao u ubijanju najmanje 1.200 novosadskih Srba, Jevreja i Roma.
Kepiro je peti na listi odbeglih, a još uvek živih nacista i fašista iz Drugog svetskog rata, koju je sačinio Centar „Simon Vizental“ iz Jerusalima. Kepiro ima 96 godina.
On nije jedini žločinac koji je doživeo duboku starost. Peter Enger, čije je izručenje Srbija tražila od SAD zbog ubistva preko 15.000 civila u logoru „Staro sajmište” umro je 89. godini.
Ivan Demjanjuk kome se sudi u Nemačkoj za ubistvo 28.060 osoba dok je bio čuvar u nacističkom logoru smrti Sobibor u Poljskoj ima 91 godinu, dok Milivoj Ašner, rođen 1913. godine, koji je za vreme NDH bio šef policije u Slavonskoj Požegi, živi kao slobodan građanin u Klagenfurtu jer je Austrija odbila da ga izruči Hrvatskoj pošto se „radi o čoveku koji je nesposoban za suđenje”.
I Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova NDH, koji je lično naređivao ubistva Srba, veći deo života proveo je u Kaliforniji. Na njegovo izručivanje se čekalo 20 godina, da bi u Zagrebu 1986. bio osuđen na smrt, ali zbog demencije nije došlo do izvršenja kazne, pa je umro prirodnom smrću u zatvorskoj bolnici u Zagrebu 1988. godine u 88. godini.
Veliki broj osvedočenih zločinca doživeo je duboku starost, pa se nameće pitanje kakva je njihova struktura ličnosti kada posle tako stravičnih zločina mogu godinama da nastave mirno da žive.
Engleski istoričar Gaj Volters, autor knjige „Lov na zločince”, kaže da mnogi od njih zaista nemaju problem sa grižom savesti zato što su mislili da je to što rade ispravno, zato što su jednostavno sprovodili naređenja ili zato što su svi njihovi drugovi radili to isto.
Volters navodi da je ljudski mozak dobar u zaboravljanju i opravdavanju i da zločinci često izgovaraju rečenice poput onih: „Bio je rat, i loše stvari su se dešavale”, dok im je najčešći izgovor da su samo izvršavali naređenja.
Psiholozi smatraju da su ratni zločinci često narcisoidne osobe, koje ne samo da su usmerene na sebe, već su prilično ravnodušni i bezosećajni u odnosu na druge ljude.
Gotovo da niko od njih ne oseća krivicu i većina smatra da su silni ljudi koje su pobili to na neki način i zaslužili. To je logika mržnje, koja isključuje osećanje krivice, pogotovo u grupi istomišljenika.
Psiholozi objašnjavaju dugovečnost žločinaca i nagonom za samoodržanjem. To su dobro organizovane ličnosti koje vode strukturiran i uređen život, često imaju vojničku prošlost, što znači da imaju neku vrstu vojničke samodiscipline.
Na drugom mestu je stanje opreza – oni su stalno “budni” kako bi mogli da se zaštite ako zatreba, što znači da su u stalnom aktivnom odnosu sa okolinom i da stalno prate šta se dešava, da li ih neko prati, da li postoje znaci opasnosti. Ovo stanje budnosti sprečava ih da postanu ravnodušni i nezainteresovani za spoljašnji svet.
Izvor: Tanjug
