Da bes može da bude kreativan, dokazuje i sledeća pesma:
“Jedini razlog što se logujem da vidim šta se dešava, a s druge strane tu su ljudi koji samo pričaju, i ostavljaju me da se pitam: “Šta da kažem?”, kada sve što stvarno želim je da ostavim to tako, ali oni nastavljaju sa pričom. Ometena sam, tako da moram da skrolujem i da pratim vesti, i onda shvatim da svi ljudi koje stvarno želim da vidim nisu tu, tako da brišem prijatelje, ali me oni opet dodaju. Neprekidan ciklus, i ne možeš da ih se otarasiš.
Poželiš da razgovaraš sa nekim novim i onda vidiš da te je neko dodao za prijatelja, pogledaš – nemate zajedničke prijatelje, ali to je ok, a onda shvatiš da je to još jedan matorac. Zašto me niko ne voli, htela bih da imam dečka koji bi me ugrejao, umesto što sada želim da umrem. Ućuti kučko, ne interesuje nas to, nije ni čudo što te niko ne voli. Ako želiš dečka, onda bi možda trebalo da izađeš napolje i da pokušaš, umesto da kažeš facebooku ono što je očigledno sa tvojih slika – da si neverovatno ružna.
Ne, ja ne želim da budem osoba koja će suditi ljudima koje ne poznaje, sigurna sam da si fina, ali tvoj status mora da nestane. Misliš da je to strašno a ima mnogo goreg. Kao što su ljudi koji pišu status samo da bi privukli pažnju: Lajkuj ovo, i ja ću te oceniti. Ali tebe nije briga i oni te ocene jako nisko ostavljajući te da se pitaš zašto, tako da brišeš njihov odgovor. Ali oni opet postave nešto, i ti definitivno to ne želiš tako da ih obrišeš iz prijatelja….. “
