Menjali su se premijeri, vlade i razni ministri finansija, samo je nesprovođenje zakona u nadležnosti Poreske uprave ostala konstanta, koja se nije menjala sve do 2020. godine.
Nenadano, odjednom su se probudili iz višedecenijskog sna i setili se da treba da rade svoj posao i da frilenseri postoje oko njih.
Prvo su napravili mehanizam koji im omogućava da pod kišobranom provere da li su građani Srbije teroristi ili da li slučajno ne peru novac. Legalno mogu gledati sve transakcije koje fizička lica primaju na svoje devizne bankovne račune po tom osnovu. Banke su po zakonu obavezne da šalju Narodnoj banci liste svih onih koji su primili novac na svoje devizne račune. Čak su se i obezbedili potpisom građana da su saglasni da se ovakvi podaci šalju. Tobože zbog terorizma, niko im nije rekao, a kamoli upozorio ili ih posavetovao da će privatnost njihovih podataka biti narušena ili država stvarno misli da je u pitanju pranje novca, a da su frilenseri teroristi?
Onda su se dosetili: hajde da neko vreme sakupljamo ove podatke i ćutimo, napravimo registar i krenemo da ih gonimo za svaku uplatu sa kamatom, jednog po jednog, te da im uzmemo polovinu novca i to unazad 5 godina, jer eto, tako piše u zakonu. Iskoristimo tu mogućnost. Pardon, još bolje, hajde da im uzmemo više od pola, jer ćemo da im razrežemo zateznu kamatu: 10% godišnje plus referentna stopa NBS-a. Praktično su rekli, hajde to što su zaradili sve vreme sedeći ispred ekrana da im uzmemo za pet godina unazad, jer ipak smo smo mi država i može nam se.
Koji je motiv države da represijom dođe do velike količine novca od svog naroda?
Čim su izabrali represiju kao metod, očigledno im je cilj da nas očerupaju. Zašto? Pa zato što je kasa prazna, trošilo se puno. Ove proklete godine desila se korona, bili su izbori, nervozni narod je morao nekako da se „kupi”. Neko se dosetio, hajde da svima podelimo 100€, hajde privrednicima da podelimo minimalce. Fiskalni savet nije bio oduševljen i blago rečeno nije bio saglasan sa tom merom, ali ko još sluša savete od nekakvog saveta?! Sve u svemu, sve je to lepo, sjajno i bajno, deli svakom po 100 evrića, raj na zemlji, dok nije stigao izveštaj za rashode za jul 2020. Budžet je u teškoj dubiozi, i kako je ministar finansija Mali sam rekao na Pinku, „PA LjUDI, TO MORA ODNEKUD DA SE PLATI”! Lako je trošiti, državo, a izgleda još lakše svoje dugove prebaciti na tuđa leđa. I eto tu se neko dosetio frilensera i njihovih leđa.
Zašto je bitan način plaćanja, a ne suština da se porez mora platiti?
Oko suštine se slažu svi, i frilenseri i ministar Mali, kao i Poreska uprava. Frilenseri hoće da plate porez, ali ne ovaj drakonski od 50% i ne na ovaj način. A nipošto ne unazad 5 godina. Koliko je to besmisleno govori nam sledeća zamena teza: ako su frilenseri oštetili budžet 5 godina unazad jer nisu plaćali zakonom propisani direktni porez, koliko je Poreska uprava oštetila budžet za isti taj period? Ne postoji LUKSUZ kada neko ne radi posao za koji je plaćen, nego otkaz ili kazna za propuste od trenutka kada je zakon napisan, pre 19 godina. Koliko je budžet države Srbije oštećen jer državni službenici nisu sprovodili zakon koji je država napisala? Da li je za to iko ikada odgovarao, da li postoji ikakva odgovornost Poreske uprave, a ima ih 37 koje su svesno kršile zakon? Ako je deo krivice na njima, onda je red da i one snose deo odgovornosti.
Zamislite da država odredi ukupan iznos nenaplaćenih poreza 19 godina unazad i kazni svoje službenike za nečinjenje. Da se barem deo tereta toga duga stavi na njihova leđa. Da država ne bude tolika maćeha nego i majka ponekad, neka im izađe u susret i omogući reprogram dugova na 60 meseci. Neka im se skida sa plate narednih 5 godina jer nisu radili ono što je njihov posao. Nema poštenijeg i pravednijeg rešenja od toga, zar ne? Da, u nekom paralelnom univerzumu. Slažete se da je to nemoguće i besmisleno, jednako besmisleno kao i da frilenseri plaćaju nešto unazad. Da je državi stalo do plana da sebi obezbedi dugoročan dodatni prihod u budžet, a ne kratkoročni sigurno se ne bi ponašala na ovaj način.
Sa druge strane, nemešanjem države desio se i jedan pozitivan efekat ili fenomen kao posledica. Zajednica frilensera je prvo bila mala, najodlučniji su iz svojih soba počeli da kopaju po intenetu i da traže alternativne poslove. Sa godinama, sve više i više ljudi ulazilo je u frilens vode, da bi evo, 2020. godine došli do zajednice od preko 100.000 ljudi. Ona i dalje cveta i razvija se organski, nezavisna i slobodna, čiji rast se zasniva na zdravim osnovama i pozitivnoj selekciji. Jedan od tih stubova rasta je upravo bio porez od 0%. Toliko su ljudi plaćali, odnosno nisu plaćali. Država je indirektno svojim nemešanjem dovela do toga da nastane ova uspešna zajednica.
U Evropi smo treća zemlja po broju frilensera na 1000 stanovnika (3 na 1000). Da se ovaj zakon sprovodio i da se od svake uplate odvajalo po 50% i davalo državi, mnogi se nikada ne bi bavili ovim poslom. Prosto bi shvatili da nije ekonomski isplativo i tražili bi drugo rešenje. Evo, Severna Makedonija hoće da smanji porez na 0%, upravo da bi pokrenula identični proces koji se ovde vec odigrao.
Ne postoji zakon o frilenserima u Srbiji, koji definiše njihov status, neoporezivi deo, oporezivi deo, kategorije, benefite, progresivno oporezivanje, obaveze itd. kao što to imaju druge zemlje, pa i zemlje u okruženju.
Dakle, frilenser nema regulisan status u Srbiji. Iako radi, država ga tretira kao da je nezaposleno fizičko lice.
Prvo mora da se reši pravni status frilensera i internet radnika da mogu legalno da posluju, pa tek onda da se oporezuju.
Poreska uprava se poziva na Zakon o porezu na dohodak građana koji postoji 19 godina, na osnovu kojeg treba sami da prijavite devizni priliv, a koji se ni na koji način ne bavi internet poslovanjem ili detaljima takvog načina rada.
Ovaj zakon apsolutno ne obuhvata internet platforme, kao ni internet poslovanje, jer to nije ni postojalo pre 19 godina, niti je prilagođen za njih.
Ono što u celoj ovoj priči nedostaje je zakon o frilenserima koji bi im omogućio da uopšte mogu da rade i posluju legalno, što je u drugim zemljama uređeno zakonima. Problem je to što država ne želi da reguliše poslovanje frilensera nego želi da ih uništi.
Država kao da želi da deo frilensera pređe prvo na paušal, pa posle na PDV jer se paušal ukida za koju godinu, da se deo zaposli u stranim IT kompanijama koje dolaze u Srbiju, da deo pobegne iz zemlje i da deo prosto odustane od takvog načina rada i radi nesto drugo. Srbiji ne trebaju frilenseri, niti ima nameru da reguliše taj način poslovanja kao druge zemlje.
Srbija želi sve da ubaci u PDV sistem najkasnije za par godina.Ako se držimo strogo zakona onda, onda bi svako fizičko lice koje nešto proda na Kupujem-Prodajem, Kupindu, Limundu ili buvljaku, trebalo da plati porez i doprinose ili kaznu za prekršaj.
Frilenser je legitimna kategorija svuda u svetu (osim u Srbiji) i treba mu omogućiti da normalno posluje, da ima svoja prava, da može da ostvaruje prihode normalno i plaća na njih razuman porez, da može da ima socijalno, zdravstveno, penziono i sve ostalo. Ali to je potrebno definisati potpuno novim zakonom, koji kod nas nije čak ni u pripremi, iako je to kontradiktorno, sa obzirom da smo po broju frilensera treći u Evropi, a među prvih 10 država u svetu.
U našem slučaju se na osnovu Zakona o porezu na dohodak građana frilenserima na silu naplaćuje zdravstveno osiguranje i PIO koje nisu imali i staž koji im neće biti upisan, a pritom su i dalje nezaposlena fizička lica bez ikakvih radnih prava. Zapravo, ono što treba da se desi je novi zakon o poslovanju na internetu, a to se neće desiti ukoliko se MI SAMI ne IZBORIMO za njega.
Mi nismo krivi za to što zakon ne postoji. Kriva je država koja treba da donosi zakone i prepozna nova zanimanja, kao što postoje nova zanimanja u školama (Multimedija, Grafički dizajner, Programer) i druga koja su vezana za računare.
Proteklih nedelja smo od političara preko malih ekrana saznali smo kršili zakon jer nismo plaćali porez za koji nismo ni znali. Do juče smo bili heroji države po postignućima u svetu i hvalili su nas na sva zvona, a od danas nas zovu internet mafijašima i kriminalcima.
Premijerka Ana Brnabić se čak hvalila brojem frilensera u Srbiji, brzim rastom te zajednice, njihovim dostignućima i brojnošću na svetskoj sceni, a da nikada nije pomenula kako im važeći zakonski okvir nameće samo poreske obaveze, ali im ne daje odgovarajuća prava.
Poenta nije u izbegavanju poreza, traženju rupe u zakonu niti prelasku na paušal, nego u izvršavanju snažnog pritiska na državu da bi se naš status definisao i da bismo legalno radili, plaćali razuman porez definisan kategorijama i da bismo zauzvrat dobili neke benefite i mogli mirno da spavamo.
Nije ovde samo tema oporezivanje, nego naš celokupni status i pravo na rad kao građana ove zemlje, koje sad zakonski praktično nemamo, jer nema ni zakona koji reguliše rad preko interneta.
Frilenser treba da postane ravnopravan sa svim ostalim zaposlenima u ovoj zemlji, sa pravima koja njima pripadaju.
Ovde se radi o našem pravnom statusu i pravu na rad kao frilansera. Naravno da ćemo da plaćamo porez kad se naš status pravno definiše.
Frilensing je svuda u svetu legalan način poslovanja koji ova država nije pravno zakonski definisala. Sada na silu želi da nas umuva pod neke zakone koji naš status uopšte ne definišu, maltretira nas, pljačka ili čak pokušava da nas ukine.
Hajde da se svi zajedno udružimo i pomognemo ovoj državi, kakva god da je, da zakonski reguliše naš status, jer očigledno sama nije sposobna. Onda ćemo da plaćamo šta god treba.
I manite nas više raznoraznih seminara i webinara, raznoraznih računovođa koji sve znaju i pokušavaju da nas uteraju u postojeće zakonodavstvo jer mi tim postojećim zakonodavstvom uopšte nismo definisani.
Bukvalno ne postojimo. Mora se napraviti novi zakonski okvir koji će rad preko interneta jasno definisati, a to je suština cele priče.
Zajednica frilensera je kao samonikla šumica koja je rasla sporo i stidljivo, savijala se na vetru, prilagođavala se novim okolnostima i uticajima, rasla sve više i više, postala ogromna šuma, širila se i postajala sve gušća i raznovrsnija da bi je sada, nakon 19 godina, otkrile drvoseče sa željom da iskasape pola i prodaju trupce, jer su videli da se tu formirala nekakva vrednost.
Imaju sekire i testere, zakone, može im se. Nemojte seći ovu šumu, pustite je da još više raste, da se širi, zadovoljite se oporezivanjem i sečom njenog manjeg dela. Jer malo puta mnogo je mnogo. Negujte je i zalivajte, zaštitite od bolesti i imaćete više koristi nego ikada pre. A ukoliko posečete pola šume, a ne zasadite novu, malo koje drvo će početi da raste iz početka i trebaće im decenije da dođu na nivo na kojem su danas. Mnogi od razočarenja neće ni želeti više da rastu i budu deo ekosistema. U tom scenariju gube svi: i šuma i drvoseče.
AUTOR : UFP.RS
