Svemirska trka SAD i Sovjetskog Saveza, koja je obeležila nekoliko decenija prošlog veka, možda će uskoro delovati kao dečja igra u poređenju sa trkom u koju je u 21. veku uključeno desetak nacija.
Prošlonedeljno lansiranje južnokorejske rakete “Naro-3”, dometa 800 kilometara, uzburkalo je duhove u tom regionu u kojem Kina, Japan i Severna Koreja odavno ne kriju ambicije ka razvoju svemirskih programa. Raketa koju je Seul ispalio ne samo da je tu zemlju učinila tek 13. u svetu koja je uspela da probije “okove” Zemljine atmosfere, već je u njenom dometu i kineski megapolis Šangaj i prestonica Peking, što se nimalo ne sviđa Kini, ali ni SAD, koje su saveznik režima u Seulu.
Kinezi su uspeli da u prethodnih deset godina pošalju prvog astronauta u svemir, 2008. obave prvu “svemirsku šetnju”, a prošle godine uspešnu misiju imala je i prva astronautkinja. Do 2020. Kina planira postavljanje svemirske stanice, a do 2025. slanje čoveka na površinu Meseca. Do 2024. Amerikanci bi želeli da imaju stalnu bazu na Mesecu. Boravak svemirskog vozila “Kjurioziti” prošle godine na površini Marsa uvod je i u “osvajanje” Crvene planete.
Pored Meseca i Marsa, Rusiju zanima i Venera. Plan vlasti u Moskvi je da oko 2016. lansira letelicu koja bi vršila istraživanja u orbiti ove planete. Ambiciozne palnove u vezi sa svemirom ima i Indija, koja razvoj misija želi da započne slanjem letelice “Mangaljan” u orbitu Marsa. Ukupni troškovi ovog programa procenjeni su na 83 miliona dolara. Iako se zapadni mediji posprdno odnose prema vesti da je Iran uspeo da u svemirskoj kapsuli “Pišgam” pošalje majmuna u svemir i bezbedno ga vrati prošle nedelje, ovo je veliki korak Teherana ka slanju ljudske posade u kosmos.
Izvor: Blic
Trka za svemir, dokle je ko stigao
