Iako je napolju vrućina, sačakali smo prijatno veče i sa našom današnjom sagovornicom, malo pričali o neobičnoj muzici. Muzika koja je moderna ali ipak starinska, koja potiče iz cele Srbije a najviše iz vlaškog kraja. Sa nama je Aleksandara iz benda Vartra.
Vartra – Zanimiljivo ime, šta predstavlja?
Vartra je sanskritska reč koja predstavlja odbranu, zaštitu. Dosta pesama Vartre obrađuju bajalice sa naših prostora koje su korišćene u svrhu zaštite (od uroka, bolesti itd.), te otuda i taj naziv. Izabrali smo sanskit prevashodno zbog svoje „univerzalnosti“ u smislu ukorenjenosti u svim indoevropskim jezicima a univerzalnost na neki način karakteriše i muziku Vartre koja je najbliža žanru world music. U istoj pesmi naći će se splet elemenata koji pripradaju različim narodima, od severnjačkog bubnjanja koje nalazimo kod Indijanaca, ali i Slovena i Vikinga, preko vokalnih melodija tipičnih za slovenske narode, orijentalnog pečata kroz vokale i orijentalne instrumente, sve do didžiridua, tradicionalnog instrumenta Aboridžina.
Kako ste došli na ideju da spojite modernu muziku sa staroslovenskim folklorom?
Svi smo zaljubljenici u etnologiju, etnomuzikologiju a takođe i pripadnici manje-više iste supkulture što se tiče moderne muzike (ambient, metal, post punk, gothic 80ih i 90ih). Sama sprega modernog i staroslovenskog (kao i elementi muzike drugih naroda) i jeste samim tim prirodna posledica naših muzičkih iskustava kao slušalaca i muzičara, ali i zanatlija u slučaju Siniše koji izrađuje šamanske bubnjeve i zvečke i Stevana koji izrađuje didžiridu. Samo izlaženje iz okvira obrađivanja određenog uskog stila je upravo ono gde počinje nepresušni izvor inspiracije. Poseban fokus nam jeste na narodnom nasleđu sa ovih prostora u vidu bajalica, najviše iz razloga što je nažalost marginalizovano te samim tim odlazi u zaborav a prilično malo ima istraživanja i literature na ovu temu. Bajalice su se prenosile usmenim putem i to negde staje sa generacijama naših baka – i zato hvala ljudima koji ih marljivo prikupljaju te smo za mnoge i mogli da saznamo iz raznih foruma.
Kako su izgledali počeci vaše saradnje i ko je sve deo ekipe Vartra?
Konkretno smo krenuli sa radom po povratku Siniše iz Kanade, 2017. godine. Siniša je počeo da komponuje pesme sa Ivanom, kombinujući svoje šamanske bubnjeve i zvečke sa gitarom i etno glasom. Preokret ka konkretnom bendu Vartra se desio kada je Ivana počela da priprema plesnu predstavu „Dubočke kraljice“ sa svojim Pole Art studiom za festival Dev9t. Tu se uključila i Aleksandra (Ivanina sestra) i u početku je bilo baš izazovno, jer je trebalo napraviti sat vremena muzike za četiri meseca. Vrlo brzo su ideje počele da dolaze same od sebe i shvatili smo da ovo prevazilazi projekat prigodne muzike za dati plesni performans i da želimo da stvaramo dalje i izvodimo muziku i uživo. Inače, prvi album Luna Noua je većinski posvećen vlaškom nasleđu, budući da je sam obred koji plesna predstava tematizuje svojstven Vlasima Homolja (selo Duboka), poznat pod imenom „dubočke kraljice“.
Mnogo je lako bilo da okupimo bend i imali smo sreće da nismo morali da „raspisujemo konkurse“, jer smo imali prijatelje sa istim muzičkim afinitetima. Odmah smo pozvali Andreja da nam se priključi na tarabuci i đembetu i Stevana na didžiriduu, rogu i zvečkama a kasnije nam se pridružila Ana i ona je jedina koja nije došla preko veze J Šalu na stranu, kontaktirala nas je u pravom momentu sa idejom da napravimo jednu pesmu zajedno. Kada smo čuli kako zvuči njen solo projekat Katana, odmah smo je uključili u priču i violina je zaista podigla muziku na jedan potpuno novi nivo. Od skora je sa nama i Julijus na bubnjevima koji nam se priključio inicijalno da nam pomaže kao tonac.
Ono na šta smo stvarno ponosni je da ekipa Vartre čini mnogo širi krug prijatelja okupljenih oko iste vizije i samim tim prevazilazi okvire benda koji čine muzičari. Deo stalne ekipe su i instruktorke plesa iz Ivaninog studija kao performeri na nastupima i vizuelni umetnici iza spotova Vartre, Anja koja sa Ivanom radi na kostimima i ostalim rekvizitima, i ne treba ispustiti Lanu i Katarinu (Quetzalcoatl Wear) koje takođe uskaču oko rekvizita. Svi smo baš dobri prijatelji i funkcionišemo kao jedna velika porodica.
Kako reaguju ljudi kada vas vide, sa vašim scenskim nastupom, kostimima, ali i muzikom?
Uglavnom se ljudima dopada to što naši nastupi imaju I vizuelni sadržaj (pored kostima mislimo I na plesne nastupe) i ono što često čujemo je da su se osećali kao da su na nekom obredu čišćenja, što nas posebno raduje jer na prvi pogled delujemo kao mračan bend. Ono što nas je posebno prijatno iznenadilo je da nas prati i šira ciljna grupa ljudi od one koju očekujemo uzevši u obzir naš stil koji nije baš prijemčiv na prvo slušanje. Naravno, bilo je i par negativnih komentara na naše nastupe najviše iz predubeđenja da se bavimo nekim vračanjem i privlačenjem mračnih sila – što naravno nije tačno. Ali ta stigma je negde i očekivana u nekom krugu ljudi, ipak smo odlučili da čuvamo bajalice od zaborava.
Pošto je ova godina veoma teška bila za muzičku scenu, kako ste se vi snašli u ovom digitalnom dobu?
Zapravo nam i nije teško pala 2020 godina, jer smo taman počeli da radimo na drugom albumu. Teže nam je pala nemogućnost redovnih okupljanja za probe, ali smo srećni da smo uspeli da organizujemo jednu svirku prošle godine u septembru kada je broj zaraženih opao i mere popustile. Vreme smo iskoristili i tako što smo češće putovali po planinama Srbije zajedno, družili se, punili baterije i crpili inspiraciju iz prelepih sela Zapadne i Istočne Srbije. Sada već nastupi i festivali počinju da nedostaju, te se nadamo popuštanju mera.
Vartra Aleksandra Stošić
