SRBIJA NISU SPLAVOVI NA SAVI, TO JE LAŽNA SLIKA

Ako imate nameru da saznate kakvo je zaista stanje u srpskoj muzičkoj industriji, kako funkcionišu publisheri i diskografske kuće, šta se događa s autorskim pravima, zašto je urbana muzika u nemilosti mainstream medija, ali i da li je Srbija stvarno ta adresa na kojoj je “propao rokenrol”, Rodoljub Rođa Stojanović je jedan od najkompetentnijih sagovornika.

Ne samo zbog toga što njegove dve firme, Multimedia Music i Ricom publishing osvajaju domaća i međunarodna priznanja, već ponajviše zato što je on čovek koji domaću scenu poznaje “u dušu”, baveći se intenzivno različitim poslovima u muzičkoj industriji tridesetak godina, a pritom je i priznati eskpert na polju diskografije, publishinga i autorskih prava.

Pokušali smo da u razgovoru sa Rođom razjasnimo neke klasične nedoumice vezane za funkcionisanje muzičke industrije u Srbiji, koje imaju i konzumenti muzike, ali i sami autori, posebno oni mladi.

S druge strane, nismo imali nameru da ovaj intervju bude obojen tamnim tonovima, ali sve što se oko nas ovih meseci dešava učinilo je, neizbežno, da naša pitanja ne budu okrenuta svim onim lepim stvarima koje nas, verujemo, čekaju u budućnosti, već jednoj situaciji u kojoj se, sudeći barem prema spoljnim manifestacijama, urbana muzika u Srbiji bori za “goli život”.

Koja je tačno razlika između publishera i diskografa i zbog čega ih čak i ljudi iz muzičke industrije često mešaju?

– Publisherske i Diskografske kuće su deo muzičke industrije i jedna na drugu se naslanjaju u poslu i dopunjuju.

Publisher ili Izdavač se bavi izdavanjem notnih i tekstualnih zapisa, bavi se administracijom autorskih dela, a u ex-Yu se prepoznaje kroz: autora teksta , autora muzike i autora muzičkog aranžmana. Publisher se bavi  sinhronizacijskim pravima – eksploatacijom dela u najširem mogućem obliku i promoviše delo kroz reklame, filmove, serije od čije naknade autori dobijaju novčana sredstva za upotrebu svojih dela.

Diskograf je neko ko se bavi umnožavanjem i distribucijom izdanja! Da bi se to delo umnožilo i distribuiralo potrebno je da se pribavi dozvola od autora ili njegovog zastupnika – Publishera.

Kada govorimo o distribuciji ona moze biti fizička i digitalna. Zašto  ovo naglašavam, zbog toga što su se poslednjih godina pojavile razne netačne informacije o “digitalnom pravu”. To ne postoji u Zakonu o Autorskim i srodnim pravima. Digitalna je distribucija koja pripada diskografu -proizvođaču fonograma koji je ugovorom ovlašćen da vrši eksploataciju muzičkog sadržaja putem fizičke i digitalne distribucije.

Šta je najvažnije što mlad bend treba da zna pre nego što potpiše ugovor o izdavanju svog muzičkog  dela?

– Mladi bendovi na prvom mestu treba da znaju da sviraju, da komponuju i da pišu dobre tekstove. Pretpostavka za ovo je da su oni edukovani muzički i da znaju sve elemente kompozicije. Nažalost, u poslednjih 10 godina toga je jako malo malo u pop-rok muzici. Većina pop-rok muzičara su samouki.

50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka bilo je nezamislivo da neko želi da snimi pesmu, a da nije završio barem osnovnu muzičku školu. Od sredine 80-ih pa do danas uspešni su samo oni koji imaju osnovno, srednje i akademsko muzičko obrazovanje. Ostali nisu imali sreće.

Kad je reč o ugovorima, sam ugovor je dogovor dve strane o zajedničkom poduhvatu gde bend ulaže svoje pesme a diskograf svoj rad i novac. Ugovori se prave prema postojećim zakonima Republike Srbije. I time se bave advokati, a ne bendovi.

Koliki je i kako se deli kolač od jedne autorske pesme?

– Pesme su dela koja donose novac iz više izvora i načina eksploatacije. Nije jednostavno prevesti i banalizovati ovo pitanje jednostavnim odgovorom. Što se kaže, “gde tu najskuplju” (smeh).

Prema pravilima SOKOJ-a, autorima pripadaju po kategorijama 50% – 25% -25%  za – autora muzike, autora teksta i autora aranžmana.

Odnos Publishera i autora je stvar dogovora i ugovora, isto tako je sa diskografijom i izvođačima. Uvek je to dogovor dve strane, koje treba da posluju u skladu sa zakonom.

Dakle odogovor je da nema istih procenata za sve, jer to nije uniformna kategorija. To je stvar procesa i procene u zavisnosti od ulaganja u određeni sadržaj i kasnije podele novca koji se ostvari od više vrsta eksploatacije dela.

Svima su usta puna autorskih prava, a svi ih masovno krše. Zbog čega se to dešava i kako to zaustaviti?

– Mislim da se poslednjih 20 godina inteznivno radi da rešavanju ovog pitanja koje je bilo devastirano 90-ih godina prošlog veka. Srbija je jedna od 11 država potpisinica zakona o poštovanju intelektualne svojine i kao takva ima veoma bogatu istoriju.

Ono što je problem je sporost pravosudnog sistema koji dalje koči napredak države Srbije ka uspostavljnju osnovnih ljudskih prava, a između ostalog ovde govorimo o intelektualnoj svojini. Zakone imamo, zakoni su dobri. Sistem kolektivne zaštite postoji i funkcioniše takođe. Problem je sistem prilagoditi realnom životu u Srbiji i realnoj naknadi koju treba da plaćaju svi koji koriste muziku. Mi već godinama imamo situaciju  da veliki deo korisnika plaća naknadu za korisćenje muzike, ali isto tako imamo one koji vešto izbegavaju ovu zakonsku obavezu. O ovoj temi  treba razgovarati sa državom, kako pronaći najbolje rešenje za ovaj problem. Međunarodna procena je da muzička  idustrija gubi oko 25 miliona evra godišnje u Srbiji, a država takođe gubi porez.

I pre pandemije srpska muzička industrija je bila u kolapsu, šta je razlog za to?

– Muzička industrija u Srbiji ima dva paralelna koloseka, jedan je ostao veran tradicionalnoj diskografiji koja ima pozivne pomake u vidu digitalne ekspanzije kao i kroz ponovni procvat proizvodnje i prodaje LP ploča.

Drugi kolosek je ipak otišao u pravcu “popunjavanja” kablovskih kanala i video platformi i nema ama baš nikakve veze sa diskografijom. Svakodnevno viđamo novu produkciju koja promovise vrlo čudne “društvene pojave” koje promovišu kriminalne radnje. Nažalost, ova “pojava” takođe sebe naziva muzičkom industrijom, a većina kolega iz diskografije se sa tim ne bi složila, jer smatramo da je video produkcija koja puni kablovske kanale video singlovima u koliziji sa osnovama diskografije i radi upravo protiv svih vidova diskografije. Lažni sjaj i glamur, lažni broj pregleda dovode do toga da nema javnih nastupa u Srbiji tih istih “zvezda”, a njihov san je negde preko granice… Mislim da je utisak pogrešan da postoji kolaps, možda samo u nekim kategorijama muzike, ali se to ne odnosi na celokupnu muzičku industriju.

Ima li (nam) spasa i šta treba uraditi kad sve ovo prođe?

– Mislim da je pitanje pogrešno, jer Srbija živi paralelnu stvarnost. Ono što je u etru ne znači da je popularno. Već sam više puta o tome govorio, da se u Srbiji i dalje više novca troši na domaći i strani pop-rok nego na sve ove podkategorije koje razne domaće televizije promovišu kao muzički sadržaj. To pokazuju realni izvori prodaje CD i LP u leganim prodavnicama.

Kada govorimo o promociji izdanja, a to su javni nastupi i konceti, dolazimo do činjenice da su cene ulaznica i broja prodatih ulaznica za strane  koncerte i nastupe u odnosu na jeftinu zabavu domaćih estradnih “zvezda” – veće.  Čak ni masovni koncerti za 50.000 i 100.000 ljudi tzv. estrade ne mogu se finasijski porediti sa prihodom od koncerata velikih svetskih zvezda koje su gostovale u Srbiji. Uostalom, prema godišnjem finansijskom izveštaju prihoda u SOKOJ-u najveći prihod je od live koncerta je upravo od EXIT-a i BG Arene za inostrane koncerte i ostalih koncertnih sala u kojima nastupaju pop-rock strani i domaći izvođači. Prema tome, estradizacija medijske slike ne znači da ljudi u Srbiji to slušaju, konzumiraju i kupuju. Srbija nisu splavovi na Savi. Situacije je potpuno obrnuta od onoga što nam nude i promovišu mediji koji ovo forsiraju.

Može li uopšte da se kaže da Srbija ima muzičku industriju, ili je to samo “Potemkinovo selo” iza kojeg se kriju nekompetencija i/ili mutni poslovi?

– Srbija ima muzičku industriju koju ne čini samo estrada, iako je ona u poslednjih 8 godina medijski najeksponiranija. Mi imamo čudnu pojavu da se najveći pevači narodne muzike ne osećaju više prijatno u tom okruženju.

Muzičku industirjiu čine kolektivne organizacije, diskografske kuće, publisherske kuće, izvođači, autori, koncertne agencije, firme za ozvučavanje i rasvetu, PR agencije, koncertne sale, koncertne hale, klubovi u kojima se svira uživo, festivali, Opera… muzički studiji, muzičke prodavnice i svi oni pojedinci  koji se profesionalno bave muzikom i koji legalno posluju i plaćaju porez državi. Strašno je loše posmatrati samo kroz jednu kategoriju celu industriju. Pogledaje koliko ima koncerata klasične muzike, jazz muzike poslednjih godina, mjuzikli su popularni… sve je to muzička industrija Srbije.

Mislim da je potrebno malo bolje organizovanje preko esnafskih udruženja da bi to dobilo karakter i oblik koji joj pripada, sa druge strane svi elementi su ipak prisutni. Posledjih nekoliko godina se pojavlju nova urudženja. Udruženja koja postoje decenijama unazad takođe se reorganizuju, dolaze mlađe generacije koje razumeju i shvataju potrebu zaštite sopstvenih interesa i to je  jako dobro.

Zaključio bih time da muzička inudstrija ima budućnost u Srbiji. Treba sačekati da prođe ovo COVID vreme, pa da se krene dalje u progres. Konačnim dolaskom digitalnih servisa muzička industrija dobija vetar u leđa.

Sam pojedinac je kao list na vetru, a zajedno smo svi mnogo jači i stabilniji u ostavrenju zajedničkih ciljeva.

Autor: A. S. Ignjatović za HL

Ads